Ana Tasić: Večno ponavljanje istog

Predstava „Dežavi“ je nastala prema savremenoj komediji „Šta se desilo drugu Milivoju“ Semira Gicića koja podseća na film „Dan mrmota“ zbog situacije ponavljanja jednog dana. Ovde se tri puta ponavlja 29. februar 2012. godine, protagoniste Milivoja Cvetkovića, profesora matematike u penziji. Radnja se odvija u njegovom porodičnom domu na jugu Srbije, a gradi komički iskrivljen odraz našeg doba, određenog ukorenjenom nezaposlenošću, siromaštvom, prekomernim uticajem politike.

Rediteljka Andrea Ada Lazić je uspešno postavila Gicićev tekst, oblikujući ležerno razigranu igru o ubitačnoj rutini svakodnevnice, danima koji su nalik jedan drugome. Glumci su skladno izneli tu nepretencioznu, komično-realističku postavku. Ivan Tomašević sugestivno igra Milivoja verodostojno noseći širok dijapazon njegovih emocija povodom košmara ponavljanja u koji je upao, od straha i zbunjenosti, preko očaja, do prolupanosti i histeričnog odobravanja situacije. Gord je i najčešće grubo neotesan prema poslušnoj i uzdržanoj supruzi Grozdani (Biljana Jocić Savić) i svojeglavoj ćerki Anđeli (Lemana Bećirović). Zoran Karajić naglašenije komički igra Milivojevog kolegu Mitra, a Dušan Živanić mlitavog Anđelinog verenika Luku. Scenografija Nikole Nikolića je mogla da bude osmišljenija, isparčan tapetiran zid sa nakačenim goblenima i slikama deluje jeftino. Kostimi Medine Honić Avdonić nisu upečatljiviji, ali nisu ni ružni kao scenografija, korektno prate značenja likova.

Dok je „Dežavi“ solidno pitka predstava bez vidljivijih umetničkih pretenzija, druga produkcija viđena u okviru „Kritičarskog karavana“ ima znatno veće umetničke ambicije. Reč je o preciznoj, metaforički razgranatoj i formalno radikalnoj predstavi „Ana Frank“ reditelja Vlatka Ilića (dramaturgija Bojana Ivanov-Đorđević). Gledaoci sede na sceni, veoma blizu izvođača, okružujemo ih oko zgusnutog centralnog prostora igre. Radnja se odvija oko i unutar jedne markantno osmišljene, simbolički izražajne, visoke i uzane konstrukcije, izdeljene na spratove, nalik postamentu spomenika (scenografija i kostim Vojislav Klačar). Kroz nju će se izvođači provlačiti putem minijaturnih stepenica, stvarajući izazovne telesne kompozicije, svojevrsne žive skulpture.

Ilićeva režija je izrasla na tlu avangardnog nasleđa, izazovna je, simbolična, repetativna, fizički naglašena. Glumci Tamara Tamči-Toskić, Neda Grubiša, Ivan Đorđević, Srđan Radivojević, Dojna Petrović, Sonja Radisavljević, Jovana Andrejević, ne predstavljaju klasične, psihološki razrađene dramske likove, već su upečatljive, avetinjske figure koje se kolektivno kreću po sceni, gradeći pulsirajuću atmosferu košmara. Glasovi koji govore fragmente dnevnika Ane Frank se postepeno umnožavaju i prepliću, utvrđujući polifonu strukturu igre. Glasovi se sudaraju i sa jednoličnim zvucima koračanja i tapšanja, što u celini formira napeto ustalasanu zvučnu zavesu koja pokriva ta sablasna prisustva ljudskih tela, utvare, duhove stradalih u paklu holokausta.

Dok se polako, snoliko kreću kroz ovaj simbolički spomenik, izvođači premeštaju knjige, sa njegovog dna na vrh, pa opet na dno. To nas je podsetilo na Sizifovu osuđenost na beskonačno guranje kamena, u Kamijevom tumačenju tog mita kao metafore apsurda modernog sveta. Suštinski je apsurdan svet u kome se desio holokaust.

Poslednji zapisani dan u dnevniku Ane Frank, 1. avgust 1944. godine, u ovoj delikatno zaokruženoj jednosatnoj predstavi ponavlja se četiri puta (slučajno kao i dan Milivoja Cvetkovića), što je vrlo izazovno rešenje. Pored označavanja pomenutog apsurda, razumemo ga i kao meta-znak očajničke potrebe da se jezivi kraj odloži, kroz simbolički večito ponavljanje prisutnosti (tri dana kasnije, njihovo sklonište je otkriveno i svi su odvedeni u koncentracione logore).

Vršačka „Ana Frank“ je hrabar repertoarski iskorak, funkcionalni scenski eksperiment čija je radikalna forma izraz sadržaja, dekonstrukcije poznatog dokumentarnog materijala koja provokativno preispituje užase fašizma, jezive posledice političkih odluka.

Ana Tasić (Politika, 5.02.2017)