Andrej Čanji: Zbog narodnosti gnjavi se čoveštvo

Lažno rodoljublje pod čijom maskom junaci Sterijinog veselog dejstvija pravdaju sopstveni lopovluk i uzdizanje na socijalnoj lestvici, istovremeno je u komediji Rodoljupci izvor i humora i gorkog sopštenja da zlo koje jedna nacionalistička obmana može proizvesti nema granica. Smrdići, Šerbulovići, Žutilovići tako u jednom trenutku mogu biti najveći Mađari među Srbima, a u drugom najveći Srbi među Mađarima. Ali biti jedno ili drugo za njih ne znači neogavnje kulture jedne i poštovanje druge zajednice, već kalkulisanje i ostvarivanje koristi. Komično je i poražavajuće posmatrati kako se njihovo rodoljublje već na samom početku komada ogromnom brzinom, zarad ostvarivanja sitnih interesa, menja i meri time koju to kokardu, mađarsku ili srpsku, nose. Istorijske okolnosti 1848. godine – revolucija poznata kao Proleće naroda – u kojima mnogi narodi bez države traže za sebe autonomiju, suštinski određuju i Sterijine Rodoljupce, čije koristoljublje biva pomešano sa ratnohuškačkom retorikom. Vojvođanski Srbi dižu se na oružje protiv svog mađarskog suseda – Ah, zbog narodnosti gnjavi se čoveštvo, reći će Sterija u pesmi Godina 1848.

Postavka Rodoljubaca u Narodnom pozorištu u Beogradu u režiji Andraša Urbana ničime ne odstupa od navedenih ideja dramskog predloška. Ona ih naglašava, aktualizuje i obogaćuje što se jasno može uvideti već na samom početku predstave kada se tekst koji je Sterija napisao na srpskom izgovara na mađarskom, unutar pravoslavne crkve gde se liturgija takođe sprovodi na mađarskom. Takva uveličana odanost Mađarima, njihovom jeziku i kulturi kakvu pokazuju budući nacionalisti naglašava moralnu ništavnost iznenadnog prelaska na srpski. Velikosrpski, ili čak velikoslavjanski nacionalizam, kako se spominje u komadu, biva smešten u odgovarajući okvir kleronacionalizma. Režija čitave predstave dosledno sprovodi takvo stilsko uveličavanje elemenata koji su već postojeći unutar drame: ratnohuškački govor propraćen je mahanjem pištoljima, srpskom narodnom nošnjom, haljinama u bojama srpske zastave, dok se i u pozadini vijori mnoštvo srpskih zastava. Jedna od najupečatljivijih aktuelizacija, pored osavremenjenog kostima (Marina Sremac) istovremeno je i snažna kritika lažnog rodoljublja i prozivka ličnosti iz skorije istorije koji nastavljaju „politiku“ Smrdića, Šerbulovića i Žutilovića.

U tom dugačkom nizu nalaze se imena vezana za različite ideološke pozicije, ali svako je propraćeno uzvikom: ima pravo! Na taj način likovi u predstavi pružaju vrlo jasnu karakterizaciju svog konvertitstva jer prema njihovom uzvikivanju pravo imaju i Slobodan Milošević i Zoran Đinđić. Samim tim što ista grupa ljudi na sceni odobrava rad osoba čije su politike dijametralno suprotne ukazuje na činjenicu da naš narod pokazuje veliko nerazumevanje pri izboru svojih lidera. U tom smislu, poslednja grupa ljudi za koju se ironično govori da ima pravo jeste čitava aktuelna vlada, sa Aleksandrom Vučićem na kraju niza.

Angažman ove predstave najenergičnije je kanalisan kroz brojne songove (kompozitorka Irena Popović Dragović) za koje su korišćeni stihovi samog Sterije, ali i jedne grupe rodoljubivih pesnika koji su svi bili učesnici revolucije 1848. godine i koji su bili predmet Sterijine kritike: Đura Jakšić, Jovan Hadžić i Vladislav Kaćanski. Izgovaraju se samo delovi njihovih stihova tako da se čitav song sastoji od neprekidnog ponavljanja malog broja reči. Najradikalniji takav postupak učinjen je sa songom čiji tekst predstavlja jedna jedina reč – rat. Rat se ponavlja toliko puta da sam pojam doživljava značenjsku transformaciju od reči koja upućuje na najveće zamislive užase do čisto ritmizovanog deklamovanja tri glasa čije se značenje i značaj gube neprekidnim ponavljanjem. Time se na vrlo efikasan način predstavlja moć ratnohuškačke retorike kojom se skreće pažnja od stvarnih prizora krvavog sukoba, od poražavajuće realnosti koja se podrazumeva pod tim kratkim, lako izgovorivim glasovnim sklopom – rat.

Nije ovom predstavom prikazana samo priroda lažnog rodoljublja kako bismo joj se smejali, već je data i njegova krvava posledica. Jedini glas razuma koji se u predstavi može čuti sadržan je u liku Gavrilovića kojeg tumači Predrag Ejdus. Njega zbog optužbe da je „Mađaron“, odnosno izdajnik srpstva, ubijaju onim pištoljima kojima se prethodno mahalo, a koji simbolično ne opaljuju ni u jednom drugom trenutku predstave već samo u onom u kom se Srbi međusobno ubijaju. To je dramaturški snažna i vrlo rečita intervencija kada se ima na umu da Gavrilovića u tekstu ne ubijaju, a da su premijera Republike Srbije ubili nakon što su ga rodoljubi prethodno godinama označavali kao izdajnika. Strašan učinak rata vidi se i na sastanku gradskog odbora u koji su ušli svi rodoljupci kako bi mogli da pljačkaju sa pozicije moći. Svaki od govornika, međutim, pokazuje simptome posttraumatskog stresta, čime se ukazuje i na autodestruktivnost lažnog rodoljublja, ali i na to da niko nije pošteđen od posledica rata, a naročito ne savest onih koji su ga izazvali. Najsnažnije posledice vide se u liku koji predstavalja objedinjenje Edena i Skoroteče u tumačenju Bojana Krivokapića. Njegov lik ne govori srpski. Kada mu se kaže da mađarski više ne sme govoriti on ponavlja: nem értem (ne razumem), da bi na kraju, verovatno ni ne razumevajući šta govori s obzirom na to da pokazuje znake ometenosti u razvoju, energično ponavljao sve usklike rodoljubaca kakve je tokom predstave imao prilike da čuje. Postavlja se pitanje koliko su uopšte glasnogovornici nacionalističke ideologije svesni značenja, ali samim tim i posledica svojih reči.

Angažovani rediteljski postupak nije zaobišao ni igru glumaca koja je u ovoj predstavi izrazito energična, ali i stilski udaljena od realističnog prikazivanja, tako da su gestovi i pokreti koji glumci i glumice prave preuveličani. Kao kada se, na primer, busaju u grudi i dokazuju odanost prvo mađarskoj, a zatim srpskoj zastavi. Takvoj prenaglašenoj igri ansambla, koja na momente poprima karatkeristike karikaturalnog prikaza, namerno je kontrastiran Ejdusov Gavrilović koji svoje zdravorazumske replike izgovara uravnoteženim i otrežnjujućim tonom.

Patnja i grozote koje se pod oznakom nacionalizma i rodoljublja proizvode na nemirnom Balkanu izazivaju neprijatnost i žal čak i kada se podražavani posmatraju iz udobnih fotelja Narodnog pozorišta. U trenucima dok na sceni glumci i glumice svojom snažnom igrom simuliraju rat, noseći puške, odsecajući glave, silujući i ubijajući jedni druge iznova i iznova, ovaj kritičar u prilici je da bude svedok još jednom upečatljivom učinku predstave. Od užasa rata, brižni otac okreće glavu svog malog sina u stranu. Da li to čini zato što su prilike na sceni neumesne za taj uzrast, zato što mogu biti traumatične za dete ili zato što se otac stidi toliko slične ratne prošlosti kakvu je kreirala njegova generacija? Da li zbog svih razloga istovremeno? Ili samo zato što bi zaista bilo krajnje vreme odgajiti jednu generaciju na ovim prostorima koja neće biti svedok rata, besa i korupcije? Možda nam se istorija ponavlja jer od svake naredne generacije krijemo ono što se zaista desilo.