Ana Tasić: Bezgranične slobode umetnosti

Scenski tekst „Slikarke“ Hristine Mitić ima tri odvojena, tematski povezana dela – „Milica“, Džordžija“ i „Nadežda“. Protagonistkinje sva tri segmenta su slikarke u borbi za ostvarivanje svojih snova o bavljenju umetnošću, uprkos brojnim kočnicama u njihovim sredinama. Krupan problem teksta, odnosno dramaturgije predstave, jeste nedosledna i neravopravna postavka pojedinčanih delova. Drugi deo, koji se bavi Džordžijom O Kif, porodičnim i društvenim okolnostima njenog odrastanja, kao i profesionalnim razvojem i burnim ljubavnim životom, detaljno je razrađen. Razgranati su njeni odnosi sa roditeljima, sestrom, mužem, u melodramskom tkanju životnih puteva i stranputica. Sa druge strane, prvi i treći deo su kratke crtice ili skice. Prva je o devojčici Milici koja celim svojim bićem želi da postane slikarka, suprostavljajući se majčinim željama. Treća govori o Nadeždi Petrović, sa sličnim tematskim fokusom, borbe za individualnost u sputavajućem okruženju, kao i profesionalnog razvoja žene i njenog prava na odbijanje bračnih okova. Osim osnovne tematske veze sa središnjim delom, prvi i treći ne predstavljaju nadgradnju ili produbljivanje teme, već donose skoro puko navođenje, nerazrađeno nabrajanje srodnih priča. U spoju sa višeslojnijim centralnim delom, takvi prilepci su suštinski suvišni. Bilo je mogućnosti da se na drugačiji, dramaturški primereniji način, povežu sudbine Džordžije i Nadežde, ako se već to jako želelo. Takođe, naročito je nedosledan spoj pripovedanja života dve istorijske ličnosti sa fiktivnom Milicom na početku, zbog čega je i u tom smislu prvi deo naročito nepotreban.

Ova dramaturška nezgrapnost predstave je njena najveća mana. Sa druge strane, režija Stevana Bodrože je provlađujuće odgovarajuća, u skladu sa temom, poetski je stilizovana i simbolički izražajna. Atmosfera igre u prvom, savremenom delu, zavodljiva je u svojoj stilizaciji. Stešnjeni na kauču, Mama (Vesna Josipović) i Strahinja (Aleksandar Krstić) su dotučeni sopstvenom tromošću, za razliku od Milice (Katarina Arsić) koju želja za slikanjem izvlači iz sveprisutnog beznađa. Na početku drugog dela, odmotavanje pripovesti o detinjstvu Džordžije (Evgenija Stanković) i njene sestre Ide (Jasminka Hodžić), odvija se u posebnoj, manjoj, u dubini podignutoj sceni (scenografija i kostimi Mina Miladinović). Ona je konkretno i simbolički odvojena od ostatka pozornice, označavajući prostor prošlosti i sećanja. Takođe, na tom mestu se između scena projektuju slike, te i u tom smislu on simbolički označava misaoni prostor, tačku kreativne imaginacije, projekciju lepšeg sveta. Na planu biografskog pripovedanja, upečatljivo se raspliću porodične napetosti, žustri sukobi Džordžijinog Oca (Aleksandar Krstić) i Majke (Vesna Josipović), kao i opisi tenzija materijalne nesigurnosti.

Rediteljski je efektno rešenje prisustva scenskih radnika koji sve vreme sede vidljivi na sceni, sa desne strane, i po potrebi podižu i spuštaju prozirne zavese. Njihovo prisustvo gradi zavodljiv utisak ceremonijalnosti, pri čemu istovremeno označava otvaranje teatarskog mehanizma, razbijanje iluzije igre. A zavese kojima oni upravljaju su poetski izražajne u prikazu složenih odnosa između Džordžije i njenog ljubavnika, pa muža Alfreda (Aleksandar Krstić). One vizuelno upečatljivo odražavaju zapetljavanja i raspetljavanja njihove strasti, sukobe zbog Alfredovih afera sa drugim ženama. Treći deo karakteriše jača emotivnost igre, koja povremeno odlazi u patetiku. U tom pogledu je naročito nespretno rešen kraj, poslednji monolog Nadežde (Jasminka Hodžić) koja jaše na drvenom konju, vičući za slobodu umetnosti i individualizma, kao i za služenje otadžbini.

Uprkos problemima koje ima, predstava „Slikarke“ Narodnog pozorišta u Nišu je izazovna zbog prisustva prodorne poetske osećajnosti u centralnom delu, oblikovane u spoju vizuelne i muzičke izražajnosti. Funkcionalna i dobra je i igra glumaca koji stvaraju različite uloge. I na kraju, sigurno ne najmanje važno, već naprotiv, podsticajna je i uvek inspirativna tema neodustajanja od snova, neoklevajućeg osvajanja prostora bezgraničnih sloboda (umetnosti).

Ana Tasić

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja