Biljana Srbljanović, Barbelo, ili o psima i deci, režija Stevan Bodroža, koprodukcija Narodnog pozorišta Pirot i Narodnog pozorišta Niš

Neobična je drama Biljane Srbljanović Barbelo, ili o psima i deci, a verovatno je i jedana od najboljih, najuzbudljivijih i najličnijih koje je napisala. U njoj spisateljica sublimira sva, ili gotovo sva svoja dotadašnja životna iskustva. U isti mah, ona u priču, čini se, uvodi i motive iz vlastite initime, ali nesumnjivo i na planu dramske forme pravi značajne pomake.

Drama je to o ljudima, deci i psima. Naizgled je bezazlena jer su u njoj najsuroviji i najstrašniji momenti iz uvek komplikovanih života odraslih (naizgled) sagledani iz vizure deteta i psa. Zato bi bilo očekivano da u sebi sadrže čistotu, nevinost, detinje i pseće poverenje i iskrenost. Nevolja je što su tu i odrasli, pa se drama pretvara u uzbudljivi kovitlac u kojem se ljudi pokatkad ponašaju kao životinje, psi u sebi prepoznaju ljude, a dete, koje se najčešće ne ponaša shodno svom uzrastu, ne uviđa uvek razliku između pasa i ljudi. Pritom, karaktere likova iz jedne priče prepoznajemo u akterima druge, a u finom dramaturškom sfumatu, kao u izmaglici, prividno se prepliću i mešaju različite vremenske ravni.

Ništa u ovoj drami ne funkcioniše po principima realizma, a opet je sve prepoznatljivo jer je zasnovano na situacijama iz svakodnevnog života. Ima tu i politike, i nestabilnosti svih tranzicionih društava, ali ponajviše ima vazda problematičnog čovekovog karaktera i večite nemogućnosti uspostavljanja iskrene međuljudske komunikacije. No, sve ovo postaje evidentno tek kada odgonetnemo spisateljicinu šifru. Uostalom, njene dramatis persone povremeno same nude ključ za dešifrovanje komada: taman mislimo da se neki njihov monolog odnosi na pse, kada saznamo da se zapravo tiče dece, a kada smo uvereni da su tema deca, ispostavi se da je reč o psima. Biljana Srbljanović, međutim, ne upada u zamku pojednostavljenih metafora o psećem životu čoveka, o plemenitosti životinja u odnosu na ljude, a ni o čistoti detinje mudrosti. U njenoj drami nema nevinih i čistih, sve je uzburkano kao i u životu. Paralelni dramski tokovi čine priču složenom, odnosi između likova se prepliću, razne sudbine se ukrštaju, a na kraju komada, na osnovu pažljivo sprovedene dekonstrukcije – i dramske priče i života – pokazaće da su svi likovi zapravo akteri iste lične ispovesti.

Reditelj predstave Stevan Bodroža pokušao je da dramsko-literarni princip dekonstrukcije prenese u predstavu upotrebom scenskih postupaka koji će pojačati spisateljicine metafore i donekle im dati nova značanja. To, međutim, nije dalo dobar rezultat. Izvesni znaci ostali su nejasni, kao što je to, recimo, slučaj s androginim naratorom, odveć banalnim tretmanom pojedinih elemenata scenografije ili upotrebom neartikulisanih koreodramskih elemenata. Otuda dugi mizanscenski pasaži, čije ponavljanje deluje jalovo, opterećuju scensku igru patetikom. Nju, s druge strane, pojačava i muzika koja i inače prenaglašenoj glumi daje dodatnu težinu. Sve je ovo direktno suprotstavljeno dramskom tekstu koji ne trpi patos jer i sam nemilosrdno razgrće debele naslage patetike kojom su po pravilu obilato zaogrnuti i svakodnevica i svi naši pokušaji da krivicu za vlastite neuspehe pronađemo u drugima.

Nema sumnje da komad Barbelo, ili o psima i deci zaslužuje uvek nove inscenacije. One će, kako vreme bude prolazilo, u sebe uvlačiti nova značenja, primerena senzibiliztetu generacija koje komad budu postavljale na scenu. Bogatstvo tema koje drama pokreće i smelo zaranjanje u složenost onoga što čini život i određuje odnose između ljudi, pozicionira ovaj komad u red drama koje bi valjalo uvek imati na repertoaru nekog od naših teatara. Tim je, međutim, veća odgovornost onih koji ga postavljaju na scenu.

Aleksandar Milosavljević

Izvor: 2. Program Radio Beograda

Kritika je deo projekta „Kritičarskog karavana“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.