Borisav Matić: Neustrašive – pokušaj pobune

Neustrašive. Foto: Dojčes teatar.

Shodno selektorskom konceptu 64. Sterijinog pozorja, koji se temelji na obradi teme ženske pobune i emancipacije, treće festivalsko veče obeleženo je predstavom Neustrašive – kao i sve slobodne devojke, berlinskog Dojčes teatra, a rađene po istoimenom tekstu dramske spisateljice Tanje Šljivar. Razloga da se ova predstava uvrsti u ovogodišnju selekciju je više: između ostalog činjenica da je drama domaće autorke postavljena u jednom od vodećih nemačkih pozorišta navodi na zaključak da je ovogodišnja sterijanska ženska borba dostigla nivo, hmm, internacionale (eto kontrasta festivalskom konceptu nacionalnog teksta). Osim toga, tekst i predstava tematizuju i ženski rod i (mladalačko) pobunjeništvo kroz dramsku obradu istinitog događaja kada je sedam trinaestogodišnjakinja, upražnjavajući seks sa svojim vršnjacima, zatrudnelo na đačkoj ekskurziji. Kako to obično biva u patrijarhalnoj sredini – u ovom slučaju malom mestu u Bosni i Hercegovini –  krivica je svaljena na devojčice, a društvena odgovornost nije nikada dovedena u pitanje.

Za razliku od stvarnosti, u kojoj devojčice nisu bile ništa pitane već samo izložene osuđivanju i tradicionalističkom moralisanju, komad Tanje Šljivar upravo njima daje glas. U slobodnoj i fragmentarnoj strukturi komada data je prednost monolozima u kojima devojčice iskazuju svoja osećanja i razmišljanja i prepričavaju svoja iskustva pre, u toku i nakon ekskurzije. One se suočavaju sa fizičkim, psihičkim i seksualnim sazrevanjem iako nemaju nikoga (osim jedna drugu) da im u tome pomogne i da ih edukuje. Zato se okreću internetu i na njemu otvoreno pišu o ličnim iskustvima, pa i o seksu i trudnoći. S vremena na vreme, u polifonim ispovedanjima pojavljuju se i predstavnici okruženja – roditelji, doktorke, veroučitelj, razredna, nacionalni koordinator reproduktivnog zdravlja itd. Na taj način se priča o ovoj “kolektivnoj trudnoći” kontekstualizuje jer se ističe da se radnja dešava u okruženju u kom je sramota da roditelji i stručnjaci razgovaraju o seksu sa decom; kada devojčice preuranjeno zatrudne (što je opasno po njihov život), isti ti predstavnici društva i establišmenta kriju se iza floskule da “deci nije primereno da budu seksualno aktivna”, te na kraju gotovo ispada da su novi naraštaji krivi jer nisu rođeni sa znanjem o reproduktivnim pitanjima.

Rediteljka Salome Dastmalhi svoje čitanje ovog teksta realizuje pre svega kroz rad sa glumcima iz podmlatka Dojčes teatra (svi članovi ansambla imaju između 15 i 19 godina). Peter Šteden, Eren Gundar, Livia Marlene Vulf, Marta Muler Lutken, Čenoa Nort-Harder, Emi Buter i Bruno Libler naizmenično igraju različite likove, ne držeći se striktno jedne uloge, te će svako od njih igrati i devojčice i predstavnike društva i okoline, a neretko će se svi grupisati i pretvoriti u hor koji doslovnim izdiranjem na publiku ilustruje društveno moralisanje koje devojčice trpe. Celokupna rediteljsko-glumačka idejna potka zasniva se na odnosu između kolektivnog i individualnog – te tako često ima situacija u kojima se jedan glumac ili glumica izdvaja od ostatka ansamble koji agresivno donosi tekst predstavnika establišmenta.

Iako se ova rediteljska zamisao može jasno scenski pročitati, čini se da je rediteljka upala u zamku bukvalnih i prvoloptaških rešenja. Postoje svakako učinkovitiji postupci kojima bi se pokazala represija društva nad pojedincem, od pukog fizičkog marginalizovanja jednog aktera od ostatka kolektiva. Sličan pristup odabran je i pri izboru pop pesama korišćenih u predstavi – od Ramštajnove Mutter, pa do Papaoutai pevača Stormae. Ove stilski različite pesme o čežnji dece za boljim, pristunijim roditeljima vode zaključku da je rediteljska ideja bila tek da se eksplicitno naglasi teza o žalu zbog lošeg roditeljstva. Pitanje ko su ti loši roditelji ostaje međutim otvoreno. Odgovor podrazumeva roditelje trudnih devojčica, ali koreografija koja prati pesmu Papaoutai (Nilufar Šahisavandi) počiva na krvničkom udaranju u veštačke trudničke stomake i kroz tako bukvalan prikaz nebrige o fetusu, navodi na neblagonaklonu interpretaciju – da su i trudne tinejdžerke loši roditelji, te da više ne govorimo o ranoj tinejdžerskoj trudnoći i njenim posledicama po život devojaka, već o “ugroženosti života” u majčinom stomaku.

Scenografija i kostim (Paula Velman) imaju jasnu simboličku funkciju. Scena poprima oblik sterilne soba belih zidova, po kojima akteri u toku predstave pišu i crtaju, mahom delove ženskog tela. U dubini prostorije se nalazi polukružno udubljenje koje asocira na oltar i time neprekidno podseća na patrijarhat i religioznost od kojih, bar u ovoj predstavi, nema bega. Glumci su obučeni u jednobojne crvene kostime koji odudaraju od scenske postavke, stvaraju kontrast i stavljaju likove naspram svekolike sterilnosti. I ovde je dakle reč o jasnoj simbolici, ali se ona, baš kao i makro-rediteljske ideje, temelji na prostim postupcima i znakovima kojima fali veća promišljenost. Kompleksne ideje iz drame Tanje Šljivar tako dobijaju tek korektan scenski oblik; glas devojčica se međutim i dalje čuje – barem u fiktivnom svetu.

Borisav Matić

Kritika je nastala u okviru programa Sumnjiva lica, koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, kroz projekat Kritičarski karavan i pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.