Boško Milin: Vlast

Poslednji, nezavršeni komad Branislava Nušića Vlast, ujedno je i poslednje njegovo delo koje je imalo premijeru u godini njegovog jubileja koja se polako primiče svome kraju. Prilika da se pozorišta oduže dramatičaru koji je svoju matičnu kulturu, kao i pozorišnu umetnost, zadužio ogromnim brojem komedija i drama, tokom 2014. godine bila je iskorišćena ne samo na svečarski način u prigodne svrhe, nego i kao povod da se još jedared susretnemo sa svojom slikom u ogledalu koje je Nušić stavio pred svoje savremenike – ali i pred nas danas. Kao što je tačno primećeno, svi naši društveni problemi će nestati onda kada Nušić bude prestao da bude naš savremenik. Da on to jeste i sada, dokazuju reditelj Dušan Petrović i ansambl Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ iz Zrenjanina, gde je u petak 12. decembra izvedena premijera ove komedije.

Vlast je ostala nedovršena u Nušićevim rukopisima kad je umro 1938. godine, i otada se retko, ali ipak, pojavljivala na pozorišnim scenama. Ono što je očigledno zamislio kao komediju karaktera sa jasno izraženom političkom pozadinom, humorista Mile Stanković je dovršio kao komediju situacije 1958. godine, da bi se, posle zanimljive adaptacije Jovana Putnika 1977. godine, tek sada u ozbiljnoj obradi ponovo pojavila pred publikom.

Dušan Petrović je sačuvao Nušićav tekst, ali ga je dopunio bolnim duhom vremena u kojem ga danas gledamo. U Nušićevim replikama čujemo reči koje su nam poznate iz današnjih medija, kao što su „kliring, valuta, deviza“, ali Vlast nam nije prepoznatljiva po poznatim rečima, nego po poznatim situacijama koje proističu iz u Nušićavom delu više puta identifikovane strasti ka posedovanju vlasti – makar i ne znali šta bi sa njom učinili, osim da nezsluženo uživamo u njenim pratećim pojavnim blicima.

Zrenjaninska predstava, kao što se i u programu najavljuje, pojavljuje se kao jetka kombinacija nušićavskog palanačkog sveta i žanra (kod nas sve popularnije) „stendap komedije“. Rekli bismo sasvim ispravna odluka, pošto način na koji se u ovoj izražajnoj formi obrađuju društvene mane i poroci, stapa se na zastrašujuće prepoznatljiv način sa svetom tabloida kakvi su „Informer“ ili „Kurir“, sa čijih su stranica u samoj predstavi korišćeni citati, ali i sa stranica Makijavelijevoj Vladaoca, čije reči zvuče opominjuće. Stric i tast mladog ministra, oko kojih se vrzma bulumenta molilaca, čankoliza i sikofanata, uživaju u vlasti koji ima „neko njihov, koga su znali dok je još bio pola kile mesa“; ka tome teže i molioci koji se gomilaju oko drvene tarabe sa ukrasnim gipsanim radovima, a potom sa druge strane ograde, oko kazana za pečenje rakije, što je još jedan autorski uspeh scenografa Marije Kalabić. Takođe je uspešna i kostimografija Marine Sremac, u čijem radu se vide nijanse pojavnog razvoja likova. Što se glumaca tiče, ansambl je ovu za naše vreme neuobičajeno kritički intoniranu predstavu izneo veoma uspešno, sa posebno upečatljivim ostvarenjima „Mice“ Sanje Radišić Subotić, „Kuma Save“ Dragana Đorđeića, „Kume“ Nataše Luković i „Leposave“ Vesne Varićak. Odličan tandem koji vodi komički duh ove predstave, od početka do kraja, pre svega počiva na usklađenosti igre Mirka Pantelića kao „Miloja“ i Jovana Toračkog kao „Arse“. Stepen njihovih predstava o pojmu vlasti i svrsi koju bi ona, po njima, mogla odnosno trebalo da ima, čini Nušića ne smo savremenim nego i svevremenim hroničarem sveta koji pokušava da zgrabi više nego što bi trebalo da mu pripadne. Taj palanački duh gramzivosti ovde vidimo ne samo zato što ga Nušić rečima vezanim za likove pominje, nego i zato što bi uzoriti planačani iz Konstantinovićeve Filosofije palanke, koji tvrde da to nisu, iako im je iskustvo palanačko, mogli da zameraju da je predstava nedovoljno uzvišena, pošto se bavi i tablodima. Predstava je realizovana kao završeno oživljavanje Nušićeve nezavršene komedije i tim istim duhom ona diše, bez težnji ka veličini, već sa namerom da pred publiku stavi ogledalo – a ko ne zna drugačije, može i da se ljuti na sliku koju tamo vidi.

Boško Milin (RTS, 19.12.2014)