“KRITIČARSKI KARAVAN” U NARODNOM POZORIŠTU “TOŠA JOVANOVIĆ” U ZRENJANINU

U čemu je tajna drame “Dečko iz poslednje klupe” Huana Majorge? Ovaj tekst otkako je praizveden, 2006. godine, ne prestaje da se širi evropskim, ali zahvaljujući njegovom izvornom, španskom jeziku, i američkim kontinentom. Evo, u režiji Tijane Vasić, zahvaljujući i prevodu Bojane Kovačević Petrović, nedavno je odigran u Narodnom pozorištu “Toša Jovanović” u Zrenjaninu, a u gostima im je bio “Kritičarski karavan” Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i javnog informisanja.

Delom je to zbog stare slave. Huan Majorga se na svetsku scenu početkom dvehiljaditih probio dramom “Himelveg” (Put za nebo), koja bi i danas mogla biti interesantna. Koristeći istorijsku posetu Crvenog krsta nacističkom logoru, Majorga je u njoj predstavio kako se iza “puta u jedinstveni, bolji svet”, može kriti prava monstruoznost.

Za nas je pravi kuriozitet to što je Majorga autor komada “Jugosloveni”, iza kojeg se krije priča o slobodi i dostojanstvu, životnosti koju je on otkrio ne u Jugoslaviji, nego istoimenom kafiću u Madridu. Kad smo već kod slobode, ne mogu da se otmem utisku da “Dečko iz poslednje klupe” neodoljivo podseća na naš kultni filmski naslov “Dečko koji obećava”, u kojem je glavni lik Slobodan Milošević…

Intriga! To je osnovni elemenat drame “Dečko iz poslednje klupe”, zbog kojeg ona tako dobro prolazi, da je dramu u adaptiranom scenariju za svoj film uzeo čak i čuveni Fransoa Ozon. Klaudio je šesnaestogodišnjak (mada se može pronaći i podatak da ima 17), po kojem je drama dobila naslov, ali otkriće se da je i Herman, njegov profesor književnosti, sedeo u poslednjoj klupi. Veza između njih dvojice je okosnica drame, a način na koji se razvija njihov odnos – putem pismenih vežbi i njihovih ispravki, za posledicu ima i događaje u (dramskoj) realnosti. Preciznije, sve što njih dvojica razmene, odražava se na život likova oko njih. Tako da bi se moglo reći i da je književnost osnovna tema Majorgine drame.

Između redova, tema je i sukob generacija, a na socijalnom planu čak i porodična drama, jer Kladuiov status – dete koje živi sa ocem, bez majke, i Hermanov – u braku bez dece, ima svoje implikacije na značenjskom nivou. Ipak, intriga ne izvire iz ovoga, nego iz moći da “zavirivanje u tuđe domove”, kako Klaudio doživljava svoje pisanje, a i življenje, menja ljude, njihove poremećene relacije. Na žalost, samo donekle. Prvenstveno, članova porodice jedog Rafe, Klaudiovog drugara iz razreda, čiji dom predstavlja danas već mitološki ideal srednje klase.

Iz složenosti ovih nivoa priče, čitalac, a i gledalac predstave u Zrenjaninu, iako može da je prati sa velikim zanimanjem, nikako da se ispetlja. Jesu li oni ili nisu stvarni i kada; kako izvesti celu igru da od potpune groteske, nivoi priče dosledno i pravovremeno prelaze u realizam, a da to može da se prati; koliko su svi sporedni, pa i glavni likovi dobro napisani, a njihovi postupci utemeljeni… Niz je otvorenih, a logičnih pitanja dramaturgije.

Otud ne čudi što su nedostaci primetni i u karakterizaciji likova od strane inače vrlo dobrih glumaca predstave. Mladi Nikola Mijatović kao Klaudio, zatim Milan Kolak kao Rafa, uverljivo rade to što rade, igraju se dvoje potpuno različite dece, ali ni za jednog, ni za drugog, ne može se reći, tačnije poverovati, da za to imaju opravdanje. Sem ako se možda, iz ključa kostimografije Blagoveste Vasileve koja ih je obukla u jedan fensi oblik školske uniforme, ne pomisli da idu u Hogvorts iz “Harija Potera”, što bi onda i za profesora Hermana (Daniel Kovačević) dalo mnogo jače pokriće. “Društvo mrtvih pesnika”, još jedan kultni film, ili dramu “Klasni neprijatelj” Najdžela Vilijamsa bolje i ne pominjati, ali evo, omaklo se (nije).

I svi ostali nekako vise, kao papirnate figure. I Dejan Karlečik kao uspešni biznismen Rafa Stariji, i Nataša Ilin kao Ester (Rafina majka, očajna domaćica), pa i još najrealnija, ali nekako nezgrapno elegantna Sanja Radišić kao galeristkinja Huana, Hermanova žena koju ovaj pomno sluša, ali samo kad je reč o njemu. Svi oni igraju kao navijeni, omađijani nečim uopšteno poznatim, ali ne baš do kraja razrađenim i razumljivim.
Naprosto, ne može se shvatiti zašto bi se jedan sjajan mladi matematičar (još i likovni znalac, pa i zavodnik!), a takav je naš mali Klaudio, transformisao u pisca i putem književnosti koja mu ne pristaje, uvlačio u dom sjajnog mladog filozofa Rafe, a zatim i svog profesora, osim ako cela drama nije svojevrsna dijabolična dramatizacija autobiografije samog Majorge. A čak i da jeste, potrebno je mnogo toga sažvakati, progutati, od neverice do besmislice, kako bi se drama svarila, pa i predstava, koja je, da paradoksa bude još više, sasvim gledljiva, dinamična i skoro funkcionalna, da nije njene imaginarne, odnosno dimenzije intrige. Sa njom u sred srede zjapi crna rupa. Silno privlačna i isto toliko nejasna.

Igor Burić
Foto: A. Danguzov