Dragana Bošković: Je li zaista život samo san?
Pedro Kalderon / Aleksandar Lukač, Šabačko pozorište
Sudeći po elizabetanskim dramama, sedamnaesti vek u Evropi i nije bio naročito pravedan, u pogledu društvenih moralnih vrednosti, za koje Aleksandar Lukač, reditelj predstave “Život je san” Kalderona tvrdi da su bile “militantno čvrste”. Ma šta to značilo, Lukačeva predstava, na sceni danas umetnički najfrekventnijeg Šabačkog pozorišta je, bežeći od stvarne čvrstine i opominjuće ozbiljnosti moralnih preispitivanja originalnog teksta, pobegla u kalambur, postavljajući predstavu “po motivima” filozofske drame “Život je san”.
Princ Sigismund (Vladimir Milojević) je osuđen da provede u zatočeništvu celi svoj život, jer mu se otac, poljski kralj Bazilije (Zoran Karajić) boji proročanstva. Jasno je kakvog. No, kralj odluči da pusti Sigismunda nakratko, da vidi šta će se dogoditi. A onda da ga ponovo uspavaju, pa da misli da je sve sanjao… Bio bi ovo odličan siže za interaktivni spektakl za decu, da Kalderon nije u tkivo drame utkao stvarnu suštinu ne samo pozorišta (“Građa od koje se prave snovi”, Šekspir), nego i našeg života (“Ceo svet je pozornica”), aludirajući na varljivost ljudskih čula, i još strašniju, moralnih stavova… Jedino Sigismundov monolog, na samom kraju predstave (koji Milojević odlično govori), podsetio je na to koliko je dragocena, tačna i istinita drama napisana pre toliko vekova!
Bez želje da polemišemo sa rediteljem, čini se da “Život je san” nije dobar predložak za radionička istraživanja, koja daju maksimalnu mogućnost učesnicima da se razmahnu u dopisivanju teksta za predstavu. Ovaj “san”, u tumačenju Aleksandra Lukača je pre noćna mora, a najdrastičnija je onda, kada dvorani pokazuju tek oslobođenom Sigismundu užasne aspekte savremenog života. Koristeći se mnogo puta zloupotrebljavanom “estetikom sna”, reditelj je u svoju predstavu uvrstio sve – a to znači da je bilo i parodije na španske serije (što je mnogo usporavalo radnju), repovanja, fizičkog teatra, improvizacija…
Aleksandar Lukač, iskusan reditelj, sa oformljenim umetničkim “rukopisom”, pročitao je Kalderona, i njegov mnogo vekova obožavani komad “Život je san”, iz ovog “izglobljenog” vremena. Time je dao priliku uvek raspoloženom šabačkom ansamblu da stvori i autentične likove, koji možda nisu iz ove drame, ali su neodoljivo pozorišni, efektni i zabavni.
Aneta Tomašević, uvek maštovita, svog Klarina, lakrdijaša je obojila jarko i groteskno. Zoran Karajić je, zavidnom energijom i infantilnošću, odigrao inače strašnog kralja Bazilija. Kristina Pajkić je princezu Estrelju prikazala kao silovitu, preduzimljivu, a ipak potpuno ženstvenu lepoticu. Sonja Milojević je Rosauru odigrala kao ženu u muškoj odeći, koja joj stoji i kao karakter. Ivan Tomašević (Klotaldo), Strahinja Barović (Astolfo), Ivana Jokić (Izabela), Ivana Terzić (Snežana), Lazar Maksić (Cipireli), Miloš Vojnović (Lepi princ), Slađana Pajčić (Dvorska luda) i Nikola Breković, kao neodoljivi/nepostojeći/ Narator, uložili su maksimalan napor, u koreografiji Pjera Rajkovića i slikovitim kostimima Selene Tomašević, da prikažu pošast ludila i licemerja savremenog sveta, dominantnog u ovoj klasičnoj drami.
Dragana Bošković (Večernje Novosti, 13.11.2016)