Dragana Bošković: Jelka kod Beketovih

Mladi reditelj iz Makedonije Ilievski oprobao se, sa uspehom, u tumačenju avangarde na srpskim scenama. (“Slučaj Harms”, Niš.) Po izboru komada koje radi, jasno je da voli teške pozorišne zadatke.

Neobičan izbor Pozorišta “Bora Stanković” iz Vranja, da u svojoj preteškoj situaciji (izgorelo im je pozorište) postave na neuslovnu scenu Doma vojske Vvedenskog, člana subverzivne pozorišne grupe “Oberiut”, nestalog u Staljinovim čistkama, nije rđavo “proradio”. Inventivni reditelj je neuslovnost balske dvorane iskoristio da se igra na simultanim scenama, tako da publika može da vidi i levu, i desnu scenu, istovremeno i igru u sredini. Ubistvo mlade Sonje Ostrove (zanimljiva Jelena Filipović), koja simboliše novost, promenu, pravo na različitost, svojim agresivnim ponašanjem, povod je za “anamnezu” tog zločina, koji priča sam pisac, Vvedenski (upečatljiv Bojan Jovanović). Dadilja, koja ubija devojku (potresna Evgenija Stanković) je oličenje svegao onoga što čoveku ne dopušta da se razvija u svojoj slobodnoj volji – kod Vvedenskog i Ilievskog očigledno silu vlasti, moć, tiraniju, koja obezglavljuje.

Veoma mučnu radnju komada (roditelji imaju seks na odru zaklane kćeri, vlast siluje činovnike, bolesnici u duševnoj bolnici su žrtve maloumnog doktora) bilo bi bolje približiti današnjem gledaocu, ne uvek raspoloženom da tumači simbole i traga za ljudskošću u sebi samom. Neka vrsta interaktivne radionice o ovoj temi, o slobodi i tiraniji, i “zakučastom” scenskom jeziku, učinila bi “Jelku kod Ivanovih” delom šireg projekta, jasnijom i čitljivijom gledalištu.

Kostimograf i scenograf (Marija Pupučevska) svedenim simbolima (metalne kade i noćne košulje) daje dobar okvir za igru predanih glumaca, od kojih se izdvajaju Marko Petričević, svojim ispravnim, iskrenim, ispovednim tonom, Tamara Stošić, tačnom beslovesnošću majke ubijene devojke, Ivona Pešić, kao pas koji ima ljudske emocije, Dragan Živković, čistotom svoga Drvoseče, Jasminka Hodžić svojom tajanstvenošću… Svi igraju više uloga. I ostali (Mila Nikolić, Teodora Đedović, Mihajlo Stojković, Saša Stojković, Nenad Nedeljković, Ninoslav Trajković, Aleksandar Mihajlović, Danilo Mihajlović, Marta Kostić), od kojih nisu svi bili dovoljno artikulisani, ali su svoj zadatak obavili posvećeno, zdušno su pratili ideju reditelja, da “mapira”, pozorišnim jezikom, granice ljudskosti i poživotinjenja. Taj autentični univerzum, vrlo specifičan kod ruskih avangardista, naročito kod Vvedenskog, daleko je od one avangarde apsurda, gde se čeka tajanstveni Godo, na šta je predstava povremeno podsetila. Ovaj svet sitnih, izlišnih, zagubljenih ljudi, u oluji surovih čistki, Ilievski je precizno naznačio, ali nije uspeo do kraja da ga oživi. Spodobe koje ga naseljavaju su ponekad delovale uopšteno, umesto da imaju svoj jasan dramski zadatak.

Impresivno složena predstava, koja zaslužuje da se gledalac (pa i kritičar) zamisli nad njom.

(Kritika je nastala u okviru projekta “Kritičarski karavan” Udruženja kritičara i teatrologa i Ministarstva kulture i informisanja)