Dragana Bošković: O porukama i osvešćenju

Prema Dnevniku Ane Frank, malobrojan ansambl Pozorišta „Sterija“ u Vršcu je odigrao neobično zanimljivu predstavu, po zamisli i u režiji multimedijalnog teatarskog istraživača, Vlatka Ilića. U inscenaciji, zamišljenoj kao spomenik, koji se pretvara u strmo „stepenište u nebo“, koje je, kao total dizajn predstave, kreirao avangardni umetnik Vojislav Klačar, dve Ane Frank/ istinite i tačne Neda Grubiša i Tamara Tamči – Toskić/, u saopštavanju samo nekoliko stranica iz dnevnika najpoznatije žrtve holokausta, dočaravaju paralelnu realnost, koju mala zatočenica amsterdamskog potkrovlja kreira u sebi samoj, da bi mogla da se suoči sa izvesnošću nestajanja. Ponavljanjem apsurdnih radnji, kao što je uzaludno premeštanje knjiga, mukotrpno penjanje u klaustrofobičnom prostoru, tumaranje bez cilja u skučenosti pretpostavljenog realnog prostora skrivene jevrejske porodice , Ivan Đorđević, Srđan Radivojević, Dojna Petrović, Sonja Radosavljević i Jovana Andrejević uspostavljaju jedinstvo sa originalnom zamisli oba autora, da sam prostor i dizajn čine uverljivom možda najpoznatiju i najstrašniju priču surovog dvadestog veka o zatiranju i bezrazložnoj mržnji prema celom jednom narodu.

Ono što je prava vrednost ove dragocene predstave /dramaturg Bojana Ivanov Đorđević/, koja je, kao retka biljka, iznikla na neočekivanom mestu, u teatru koji se hrabro nosi sa mnogostrukim problemima i nerazumevanjem, jeste njena celovitost, organsko jedinstvo verbatima potresnih dnevničkih zapisa i vizuelnosti, prirodnom kontekstu koji dekonstruiše duševno stanje junakinje.

Više festivalska, nego repertoarska, ova predstava je mali dragulj na pozorišnoj karti Srbije.

Dragana Bošković (Večernje Novosti, 19.02.2017)