Dragana Bošković: Oblak bez pantalona

Samo po motivima poznate poeme Vladimira Majakovskog, Kokan Mladenović je u subotičkom „Kostolanji Deže“ pozorištu postavio, na mađarskom jeziku, performans koji izražava protest protiv građanskog ćutanja na društvene nepravde. Zapravo, Mladenović, na svoj prepoznatljiv, radikalni način /“Na Drini ćuprija“, „ Dogvil“…/ u scenskoj formi komentariše „Deset poruka o revoluciji“ Majakovskog, iz 1909. godine.Po njima, revolucija počinje kada „ljudi više ne prihvataju nezadovoljstvo, kada se bes gladnih ne može kupiti novcem sitih, kada umetnici prestanu da budu kukavice, kada su zabranjeni slobodna reč i slobodna misao…“ – “A vi ćutite, građani!“

„Imate li vi kakvu poruku za revoluciju,građani?!“, danas pita Mladenović sa scene mađarskog teatra. Glumci Aniko Kiš, Boris Kučov, Gabor Mesaroš, Emeše Našabonji, Imre Elek Mikeš i Marta Bereš, uz značajnu pomoć kompozitorke Irene Popović izvode travestiju, po ugledu na „misteriju bufo“ iz Ruske avangarde, ilustrujući teze, zbog kojih je Majakovski proveo mesece na robiji, koje je Velika oktobarska revolucija kontekstualizovala, a Istorija poništila.

Danas, kada je prošlo „deset puta po deset godina“ od Revolucije u Rusiji 1917., bez posledica se sa scene govori stvarnost o nakaradnosti kako vladanja, tako i građanskog otpora, jer sve, opšte je mesto, menjajući se, „sve više ostaje isto“!I to nije tekovina osvojenih sloboda govora, pa i umetničkih! To je posledica mlitavosti, nekontinuiteta sporadičnih i pojedinačnih stogodišnjih protesta, građanskog ćutanja i sklanjanja od mača vlasti, koja je, tako, svoj legitimitet zacementirala prezrivim osmehom. I „epitimijom“, izopštavanjem najglasnijih, među kojima je i reditelj Kokan Mladenović.

Ovo je najvažnija poruka pozorišne akcije „Oblak u pantalonama“, u kojoj travestirani/svi u haljinama/ glumci, svoj i naš protest izražavaju otvoreno, na današnje teme, na račun najviših vlasti, pa sve do gradske uprave, govoreći i o ličnoj istoriji, o sunovratu časti, svesti i dostojanstva.O bedi, svake vrste. Pritom, „Oblak u pantalonama“ je više manifest, krik, otvorena pobuna, nego dramski uobličena pozorišna predstava. Ta blizina dnevnim temama joj dodaje na aktuelnosti, ali joj oduzima od umetničke metafore, koja i nije bila cilj.

U pozorištu Andraša Urbana, projavljenog u srpskom i mađarskom teatru kao reditelja koji dekonstruiše stvarnost i literaturu, da bi ogoleo društveni mehanizam koji „iskače iz zgloba“ /Šekspir/, Kokan Mladenović je jasno pokazao da mi, građani, ćutimo. I trpimo.
I to je i tačno, i istinito.

/ Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“, Udruženja kritičara i teatrologa Srbije i Ministarstva za kulturu i informisanje/