Dragana Bošković: Smetnje na vezama

Glavni problem u predstavi „Epitaf“ hrvatske spisateljice Dore Delbjanko, na sceni lazarevačkog „Puls“ teatra, izvire iz pogrešnog čitanja ove crne porodične komedije, koja bi bila duhovita, da nije banalna. Kliše, u kome jedna porodica ratuje iz svog kućnog bunkera, suprotstavljajući se „opasnom življenju“, mogla je da se pročita i kao farsa – istorija koja, ponavljajući se, postaje smešna… Veselin /Darko Bjeković/, otac i komandant, boluje od istumbanih moralnih vrednosti, pa to vaspitanje ugrađuje i u svoju decu. Ovaj antijunak je papirnat, predvidiv, pa prebrzo postaje monoton. Kćeri, Ardelija /Mihaela Stamenković/ i Jagoda /Maja Jovanović/ su komplet u pokušaju da budu različiti karakteri, prva amazonka, a druga sponzoruša. Supruga Lovorka/Jelena Cvijetić/ nema svoju volju, a sin Darko /Aleksandar Trmčić/ je neprilagođeni mladić, koji priziva duh bake Ardelije/Mihaela Stamenković/, u želji da „bilduje“ svoje nesigurne životne principe.

Ksenija Krnajski, u svojoj Rediteljskoj belešci veoma tačno identifikuje temu ove groteske, kao „metaforu naše bratskojedinstvene, jugoslovenske zajednice“. U predstavi, osim što je delimično uvela dijalekt, ničim drugim nije pokazala da su, kako nas je tragična istorija naučila, raznolika krvna zrnca odgovorna za nesreću razbraćenja sa dojučerašnjim kompatriotima, ali i sa najobičnijim zdravim razumom.

Dragana Bošković (Večernje Novosti, 18.02.2017)