Dragana Bošković: Šta je pisac video?

SVEČARSKA predstava za obeležavanje istorijske Kolubarske bitke ima pravo da bude i literarno delo. Značaj istorijskog fakta nadilazi dramska pravila, pa se njen uspeh može meriti i empatijom i uzbuđenjem koje izaziva u savremenim gledaocima.

“Kao Srbi, narod koji je propatio” (rediteljeve reči) nemamo nikakav bonus da pozorišno delo, koje ima ambiciju da bude dramska predstava, merimo ranije pomenutim merilima. Iako smo, kao narod, zaista enormno propatili i autor, dramaturg Spasoje Ž. Milovanović (dramatizovano i Nušićevu “Devetstopetnaesta, tragedija jednog naroda” za teatar) pledira da nam pokaže baš malog čoveka u vihoru stradanja, iz njegovog dramskog predloška se ne može jasno to stradanje pojmiti.

Dramski tekst “Prah i pepeo” je ambiciozno zamišljen kao freska jednog stradanja, kroz sudbine, kroz pojedinačnu patnju i kroz doživljaj pojedinca, a ne naroda u celini. Cela (nemušta) priča o junacima i stradalnicima u Kolubarskoj bici smeštena je u oblandu provincijskog pozorišta, u kome autoritarna upravnica hoće da postavi na svoju scenu predstavu o istorijskom događaju. Tu su i pisac (nužno promiskuitetan), kome se naručuje komad, reditelj (nužno histerik), scenograf, kostimograf, glumci…

Ovaj koncept, prosto rečeno, nije imao šansu da proradi. Suviše je banalan. On daje fon junačkom zbivanju među Srbima, koristeći dosetke, kao ona da se neko razume u nešto “kao Marica u krivi k…”, ili se “prekonosira” Ministarstvu i prestoničkim teatrima. Duhovito! A sam glavni junak, pisac Mihajlo Aranđelović, istresa pred nas i svoju tugaljivu vezu sa pozorišnom Lepom organizatorkom (to je ime lika), kao deo istorijskog zbivanja. U zbivanje su upleteni i Austrijanci, obavezno dekadentni i pervertiti, pa i oni doprinose raspadu Evrope, na naše oči. Ima tu i pevanja, kabarea, kletvi, sve kao u nekom “Snu letnje noći”, kad je sve dozvoljeno, jer je karneval u toku.

Branko Popović je šematski, bez pravog ključa i, mada je tekst kraćen, ipak nekritično verovao tekstu. Pozorišnici su kao iz lošeg vica, glupi i pokvareni, Srbi su nevine žrtve i velikodušni, a Austrijanci kao što je rečeno. Skretanje predstave ka kabareu ne dodaje postdramsko značenje, nego deluje podsmešljivo, a ne ironično, kako bi se htelo. Ansambl Narodnog pozorišta iz Užica, poznat po svojoj moći, ovde je sveden “na pola gasa” humora, dosetki i patetike. Igor Borojević, kao glavni junak, pisac Mihajlo Aranđelović, bio bi geteovski junak, da ne govori frazetine, koje nijedan pisac ne bi rekao, osim pred jutro, vraćajući se iz kafanske noći. “Puls teatar” je dao sve od sebe, u sudaru sa iskusnim Užičanima, ali je sve bilo uzalud.

Dragana Bošković (Večernje Novosti, 27.12.2014)