Igor Burić: Četiri brata

Osim teksta koji sledi, o predstavi „Četiri brata“ Radovana Tišme, u režiji Dragana Jakovljevića, organizovan je i okrugli sto, kao deo projekta zamišljenog da se produbi recepcija pozorišnih dela, kao i uloge i mesta, odnosa pozorišne kritike prema pozorišnoj umetnosti van velikih kulturnih centara Srbije.

„Četiri brata“ je komad relativno mlađeg i nepoznatog pisca, u književnosti čuvenog prezimena – Tišma – koji govori o običnim ljudima u uobičajenoj situaciji: kada roditelji preminu, naslednici se okupe i dele imovinu, s neizbežnim podsećanjima, diskusijama i svađama ko je šta, kad i kako učinio da bi se ta ista imovina i porodica održala u normalnim tokovima. „Četiri brata“, vrlo indikativno, govore o potomcima ruralne sredine, poljoprivrednika, koji su decu školovali i vaspitali najbolje što su mogli. Taj reprezentativni uzorak pun je onih mesta u kojima iz patrijarhalne porodice vidimo patrijarhalno nasleđe, ali i novi odnos prema ženama, kojih u komadu i predstavi nema, ali se stalno spominju u kontekstu promene u stavu prema životu, odnosu prema snazi i dominaciji muškog pola, njegovom vlasničkom statusu. Braća su potpuno različita, pa imamo jednog intelektualca, jednog „papučara“, jednog seljaka i jednog „debila“, stereotipno povezanih sa statusom građanina, porodičnog mezimca, zemljoradnika i nesrećnika, čime se otvara niz tema i odnosa, labave povezanosti i motivacije, bez poptuno izgrađene linije glavnog toka, kulminacije, razrešenja, sem onog koji se za dramu tog tipa gotovo neprirodno nameće – osvešćenja i pomirenja.

Reditelj i scenograf Dragan Jakovljević ponavljanja u drami i njenu opštost svodi na više nego gledljiv scenski izraz. Radnju, podeljenu u tri dana, zacrtana kao rok da se odredi sudbina zemlje (imovine) i brige o bratu koji ne može da se stara sam o sebi, Jakovljević postavlja u „ring“, smeštajući igru u publiku (glumci su okruženi sa sve četiri strane). Time se i četiri ćoška simobolički podudaraju s udarima i naletima braće jednih na druge, približavajući tenziju, uvlačeći publiku u igru i u razmenu među njima, kontakt spram i bez obzira na dešavanja na sceni.

Birajući potentne detalje (cipele, prsluke, jakne, papuče…), kostimografkinja Jelena Janjatović takođe lepo otvara prostor za igru glumaca, u ovom slučaju unutrašnji. Zdravko Maletić kao Mića, brat s nekom vrstom psihoze, poremećaja, ima najlakši i najteži zadatak. Voja Ivana Vidosavljevića je situirani profesor iz Beograda, s karakterističnom „jarećom“ bradicom, naočarima i fensi odelom. Njemu je situacija ispod nivoa, što se on stalno trudi da potcrta izborom reči i gestova, ponašanja prema seoskoj realnosti iz koje je i sam potekao, koja ga je podigla. Rade Nenada Vulevića je nesiguran, najmlađi i najslabiji brat, kom tempo života najviše diktira žena, naslanjajući se na njegovu očiglednu dobrotu i mekoću. Bane Dragana Stokića je prizeman, radan, beskompromisan u velikoj fazi drame da se oslobodi svega što je morao da trpi zarad braće, kako situacija izgleda iz njegovog ugla.

Glumci su vrlo dobro, sugestivno i biranim sredstvima, kretnjom, govorom i gestovima igrali svoje likove. Nevolja je što i oni moraju da se bore s prepričavanjima situacija u trenucima kada one nisu dovoljno motivisane (kao da nisu zajedno odrasli u istoj kući), da nađu rešenja za egzaltacije i ponavljanja onih koje su već rečene ili im nije mesto u svakoj „novoj“ sceni, što moraju i u grupnim i u duo ili trio scenama da brane gard i stav svojih likova, intenzivirajući dramsku dinamiku ne prema burnom razrešenju, nego prema mirnom. Na trenutke isuviše napadno igraju karakteristike likova, povedeni brutalnom realnošću i realizmom, gotovo verizmom, koji je diktirao reditelj, bodući oči već očiglednim. U tom nijansiranju najbolje se snašao Nenad Vulević, koji je Radeta predstavio biranim i najpažljivije nijansiranim tonovima glumačke partiture, smirenim držanjem i markantno biranim efektima snažnijeg nastupa, tačno onda kad mu je vreme i mesto.

Zahvaljujući konstantnom kontaktu s publikom, obrazovanom ukrug da posmatra „boks meč“, ne samo četiri brat, nego čitavog društva oko rodnih, ekonomskih, u širem smislu socijalnih pitanja, njihovoj zainteresovanosti i ozbiljnoj uznemirenosti, zabirnutosti nad viđenim, i pored svih mana teksta i onih manje izraženih u predstavi, i pored hepienda, evidentna je bila velika pažnja i značaj dejstva igre. Predstava „Četiri brata“ u Kragujevcu se tako lako može svrstati u značajna ostvarenja aktuelnog pozorišta Srbije.

Igor Burić

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.