Igor Burić: Dijalog postoji

Postoji li dijalog vlasti i opozicije jedna je od „omiljenih“ tema aktuelnog političkog trenutka u Srbiji. Pod ovim se, naravno, podrazumeva dijalog u skupštini, javnosti, odnosno postojanje kakve-takve političke dinamike koja karakteriše demokratska društva.

U predstavi „Vlast i njena opozicija“ Nebojše Romčevića, u režiji Egona Savina (Narodno pozorište Niš), dijalog je i te kako živ, ali skriven od očiju javnosti. Tačnije – dijalog je namešten. I to na „neverovatan“ način, tako da se čovek gorko nasmeje celokupnoj situaciji.

U okrilje porodičnog doma Leke i Kate, koje upoznajemo taman posle promocije na kojoj je Leka slavodobitno uknjižio poene iz „hrizostomologije“, a Kata zbog toga pala na dupe, jedne večeri, pravo s televizije, upada Apostolović, hrizostom svoje vrste, današnji političar opšte prakse. On u ime vladajuće partije nudi Leki platu da im glumi opoziciju. Nakon kratke moralne dileme i intelektualne surevnjivosti, podstaknut Katinom i Macinom (ćerkinom) agitacijom na vlastitu beskorisnost, Leka pristaje. Ugovor sa đavolom savršeno funkcioniše dok na red ne dođe ono ispisano najsitnijim slovima, što se u tabloidiziranoj javnosti kobajagi tabuizira crvenim „SKANDALOZNO“.

Romčević piše vrlo duhovito, bez dlake na jeziku, čineći svoj komad bliskim onoj prljavštini u kojoj svi, ako ne baš uživamo, onda živimo, nemoćni i često apatični ili „presumereni“ da bilo šta promenimo. Disfunkcionalnost tradicionalne patrijarhalne porodice, na čelu sa supružnicima, odsečenim od dece koja nemaju kud, nego širim putem, u ovom slučaju, još je tragikomičnija od farsičnosti političke realnosti. Iako vrlo verovatno slika i prilika velike većine, nema naznaka suptilnijeg nijansiranja odnosa ni po kojoj liniji.

Scenografija Marije Kalabić, kojom je pokućstvo po stanu pretvoreno u crtež, sivi kolorit, likovnost predstave podiže na nivo značenjske potpore idejama komada – sve je fejk, ravno (do dna). Kostim Biljane Krstić i bojama i materijalima prvo funkcionalno naglašava umerenost, pristojnost onog što se nekad zvalo srednjom klasom, a kasnije, u novonastalim okolnostima, raskalašnost, bahatost i nezasitost aktera.

Aleksandar Marinković (Leka), Jasminka Hodžić (Kata), Nađa Nedović Tekinder (Maca), Dejan Cicmilović (Apostolović), Aleksandar Mihailović (Bora, komšija), takoreći rutinski igraju ove (p)likove sve bolesnije svakodnevice života u Srbiji. Egon Savin osim što dobro zna da radi s glumcima, zna i kako se režiraju ovakvi komadi. Naime, „Vlast i njena opozicija“ je treći, ako ne i čevtrti Romčevićev komad na temu položaja intelektualca u savremenom (političkom) društvenom biću Srbije. „Laki komad“, „Paradoks“, „PR ili potpuno rasulo“… I to prilično, u nekoj meri zapanjujuće isti. I pre početka, samo na osnovu prazne scene, setio sam se somborskog „Paradoksa“ sa Sterijinog pozorja, u režiji Egona Savina, predstave čiji se me fleševi stizali sve vreme predstave u Nišu. Koleginice iz „Kritičarskog karavana“ Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja, mi naslutiše da su fleševi još jači onome ko je gledao „PR ili potpuno rasulo“ u Beogradu, takođe u režiji Egona Savina. Hm…

Rekontekstualizacija, repeticija, autocitati, predstave „iz kofera“, et cetera, et cetera, sve bi moglo da bude predmet jednog posebnog teksta, studije, koja širu pozorišnu publiku, ni u Somboru, ni u Nišu, ne zanima. Zanimljiviji su kuloari, komentari Nišlija, pogotovo onih politički angažovanih. Kažu – naljutila se opozicija. A vlast? Nije, naprotiv. Reklo bi se – nikad (samo)zadovoljnija!

Igor Burić

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

foto: Branko Brandajs (NP Niš)