Igor Burić: Do Kišinjeva!

O čemu piše pisac? O čemu sanja? Kome piše pisac?

Ova pitanja pokreću dramu “Šumadija” Filipa Vujoševića, nedavno premijerno izvedenu u Šabačkom pozorištu, u režiji Maje Pelević. Iako je naslov nespojiv sa mestom izvedbe, to i nije nešto čudno, jer on zapravo asocira na mnogo širi kontekst – Srbiju, pa čak i ne samo nju, ako se vratimo na izvornu pokretnicu – usamljenost, egzaltaciju jednog pisca u vremenu i prostoru turobnom za svaku kreativnost, psihološku, socijalnu i emotivnu sigurnost.

Vrlo duhovito, lucidno, Filip Vujošević uz, recimo, svoj (alter)ego – pesnika F. – postavlja lik Suzane Lukić, glumice koja mu dolazi u snove i u drami se pojavljuje kao stvarna i nestvarna. Narativ obiluje i drugim citatima iz aktuelnog života, počevši od popularne televizijske serije, pa do najpopularnijeg srpskog političkog lidera (ovde uvek nekako – vođe), u skorije vreme. Kako popularnost i slava utiču na život jednog umetnika i nije toliko važno u “Šumadiji”, kao ni ta politika jednoumlja. Oni samo opisuju pun luk kako i gde živi pesnik F. NJegovo učlanjenje u vodeću partiju, kad mu već nije išlo s udruženjima, neuspešno je, kao što se neuspešno (preko veze, dabome) integriše u sistem korporativnog kapitalizma, u kojem je jedino što može da radi – kopirajter – izloženo nekim drugim liderima, interesima novca, već u debeloj sprezi sa politikom, plasmanom moći, kapitala. Tu je centralni paralalizam i dramska dinamika između stvarnih pesnikovih snova, želja i onoga što stvarno vlada. Čokoladice za decu koje nose nazive i lica autohtonih životinja, firma u kojoj je njegov posao da daje imena, smišlja slogane, reklane poruke za promo-kampanje i pakete, vrlo je slikovit početak njegovog kraja, sa još pokojim obrtom, “generalnom probom samoubistva”, odlaskom iz, a možda i sa zemlje, do K…

Lično, blisko, jasno, iskreno i pošteno, Vujošević sa malo reči vrhunskom veštinom oblikuje svoju dramu, dok je Maji Pelević preostalo “samo” da se “poigra” sa njom. Rešenjem scenskog prostora Isidore Spasić da mesta radnje – pesnikov stan/ korporacija/ prostorije stranke/ most – bude igraonica, sa kockicama koje se svakim obrtanjem i slaganjem pretvaraju u nešto drugo; rešenjem kostima (takođe Isidore Spasić) koji je uniforman, infantilan (likovi kao da su deca, u čarapama) – dobila se začudnost dosledna nivoima drame u kojima je pesnik zarobljen u dečji svet, bez mogućnosti orastanja i sazrevanja, dok sve oko njega divlja. Rediteljka je time osvojila i nivo igre – ludizma – u kojem sve može da se posmatra kroz prizmu nevinosti koja je tu nevinost izgubila, skupo platila. Želje i pozdravi mnoštva stvarnih, poznatih lica (video), pesniku koji odlazi u Moldaviju, da postane poznat i priznat, još je jedno uspešno razigravanje tanke linije stvarnosti i fikcije u svetu drame i predstave “Šumdija”.

Igra Vladimira Milojevića (F.) osvaja! Ovaj glumac je ne samo dobro razumeo tekst, već i odigrao ga verbalno i fizički u pravoj meri i odnosu tragikomičnog, u oblandi “anegdote”, farse. S pravom merom postigao je i ritam razvoja lika pesnika koji od početnog nemira i svog unutrašnjeg sveta “izlazi” iz njega putem ludila…

Suzana Lukić je još jednom potvrdila da je sjajna glumica. Igrati sebe i poetski imaginarijum jednog samozaljubljenika, dvostruko je bilo teže. U monologu u kojem opisuje svoj mogući, stvarni život sa pesnikom, govoreći surovo realno, odličan trik je kada izađe iz uloge i obrati se publici pitanjem: “A, kakva sam?!” Pa monolog ponovi… Publika je svakako uvučena i angažovana i smehom, i pokojom suzom, lakoćom prepoznavanja svega što se oko nas dešava, teško kao tuč.

Vojvodina, Kosovo, Mačva, Šumadija, Srpska akademija nauka, srbadija… Do Kišinjeva!

Igor Burić

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

foto: Šabačko pozorište