Igor Burić: Krug u svojoj koži

“Kritičarski karavan” Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa, koji finansira Ministarstvo kulture i informisanja, zamišljen je kao doprinos vidljivosti i evaluaciji pozorišta van velikih centara kao što su Novi Sad i Beograd. U slučaju predstave “Deža vi” Semira Gicića, u režiji Andreje Ade Lazić, taj cilj je na neki način ispunjen trostruko, jer je reč o koprodukciji Šabačkog pozorišta, Regionalnog pozorišta Novi Pazar i Kruševačkog pozorišta.

I u viđenoj predstavi je na neki način reč o “tri u jedan” formuli. Formalno, radnja je podeljena u tri dana, koji se ponavljaju, i četvrti koji, uslovno rečeno, donosi razrešenje “dana mrmota” za glavnog junaka. Otud i naslov, iako je “deža vi” više psihološka, nego stvarna, fizička projekcija istovetnih događaja. Dalje, moglo bi se reći da u jednom tekstu imamo fantastičku, socijalnu i realističku dramu, odnosno plan fikcije, drame i komedije, sve u jednom…

Milivoje Cvetković (Ivan Tomašević) je glavni lik u ovoj igri ponavljanja i otkrivanja, kako je dramaturški osmislio svoj tekst Semir Gicić. On se budi u jednom te istom danu (ovo mesto je začinjeno izborom datuma – 29. februar), koji se završava kada naglo umre njegov drugar i kolega u penziji Mitar (Zoran Karajić). Mitar je došao da mu otkuca s kim je video njegovu kćerku Anđelu (Lemana Bećirović), koju bi Milivoje već dugo voleo da vidi u braku, ali ne stiže… I tako u krug.

Iako pisana u komičkom ključu, drama Semira Gicića se ne isrcpljuje u atraktivnom, logički neodrživom principu ponavljanja. Ona na zanimljiv način pokazuje da se iz svoje kože ne može, a šire, da na ovim prostorima sutra često ne postoji.

Drugo, Milivoje, naravno, ima i ženu Grozdu (Biljana Jocić Savić), koja mu sve servira na tacni, a da on opet nije zadovoljan. I treće, “Deža vi” efektno prikazuje generacijski jaz, oličen kroz promenu ideološke, pa i političko-ekonomske paradigme života (deca obrazovanih partizana u svetu japijevskog javašluka). I dok glumci svojski rabe ponuđeno štivo, režirano u dinamičnoj formi vodvilja, izmišljajući svakojake kerefeke ne bi li upotpunili “munjevitu”, kratku strukturu scena, na momente suve i uopštene atmosfere, “dan Milivoja” se razvija u mnogim očekivanim i, što je još važnije, iščekivanim, dakle uzbudljivim pravcima, koji će do kraja objasniti šta je to toliko skriveno u svakome od nas, da ponekad imamo osećaj da život (kao da) ne može da se nastavi. Ili još bolje – šta bi to bilo toliko važno, a da smo ga mogli potpuno potisnuti od sebe i svojih bližnjih.

Igor Burić (Dnevnik, 15.12.2016)