Igor Burić: Nušićeva Vlast u dopunjenoj režiji Dušana Petrovića

Vlast je dominantna tema Nušićevih komedija. Čak i tamo gde joj nije rezervisano glavno mesto, uvek se bar spomene. Nušić je i okončao svoj opus komadom o vlasti. Tako mu je i dao ime “Vlast”.

Ostao je nedovršen, zavesa je pala pre razrešenja, ali već iz prvog čina jasno je ko su Arsa i Miloje, ministar Toza, kafa-kuvarica Mica, ko su i šta im dođu (bolje reći što im dolaze) kum i kuma… Sve su to isti oni koje Nušić čini smešnim, nakaradnim, izobličenim, čim se u priču umeša vlast.

Da li zato što je komad nedovršen, da li zato što pisac važi za “dobronamernog”, da li zato što je u godini kada nema pozorišta koje nije igralo Nušića valjalo otići dalje, biti drugačiji, reditelj Dušan Petrović je sa grupom glumaca Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ u Zrenjaninu odlučio da “Vlast” izmeni, dopuni, proširi. Jedan pravac toga ide u samo tkivo komedije, pa ona dobija drugačiju scensku fizionomiju, a jedan ide van nje, u nezavisni deo predstave koji se pretvara u kabaretski šou, songove likova, odnosno glumaca koji ih igraju. Ovakav pristup nije neuobičajen za današnje pozorište. Mnogi dramski tekstovi poslužili su samo kao povod da bi se nešto aktuelnije, bitnije reklo sa scene. Retko je ovaj postupak išao u pravcu brušenja dramskih ili izvođačkih veština, ali je zato po pravilu išao u pravcu aktivnije uloge pozorišta u društvenoj stvarnosti. U pravcu izazovnije i provokativnije, politički hrabrije pozicije spram teme kojom se bavi, u kojoj, očigledno, proverenim (klasičnim) estetskim sredstvima, umetnost nije dala nikakav kulturno-etički doprinos.

Kako deluje “Vlast” u Zrenjaninu? Kao pola pčela, pola krava! Dominantni tok ostaje tok Nušićeve komedije, ali promenjene tako da što više podseća na realnost – ministrova rodbinska zajednica peče rakiju u vikendici, gde se okuplja još šira interesna grupa od koje ministrovu privatnost brani Gorila, ne Momak iz ministarstva. Ministrova “privatnost” sastoji se i od Kurca, odela i mobilnog telefona, dok radi na aranžmanima sa MMF-om i poplavama. Onaj dobar đak od kog je u školi prepisivao, Dobrosav, postao je loš, agresivan i veći majmun od Gorile. Žene su, neizostavno, još potcenjenije, pa osim otvorenog promiskuiteta naznačenog i kod Nušića (ministar kumu rado prima, ne i kuma), žene služe kao vladari iz senke (“jake”, iza još “jačih” muževa)…

Već ovaj izmešteni osnovni tok sam je sebi dovoljan, ali se reditelj i glumačka ekipa nisu zaustavili, oni ga preklapaju novom dozom aktuelnosti, uglavnom novinskih, dnevno-političkih, koje se izvode u umetnutim scenama. Tek tu sve počinje da pršti i preliva se. Čak i glavna scena krnjeg komada, scena u kojoj Arsa postavlja Miloja na stolicu, pa na sto, kako bi mu plastično približio pogled s vrha vlasti, prekinuta je “domišljatom” intervencijom. Glumci ismevaju likove, pa ih onda još i “razotkrivaju”, iznoseći primitivne i koristoljubive pozadine njihovih tlapnji, kao da se one u komadu ne vide. Tako predstava postaje kalambur koji stilski može da opravda samo pridev – bizarno.

Čak i ono malo treša (umetnički pravac kontra estetskog elitizma), završava utopljeno u raskoraku između starog i novog, provaliji punoj želja, mogućnosti, stvarnih i nametnutih potreba.

Igor Burić (Dnevnik, 18.12.2014.)