Igor Burić: Povratak u prošlost

Da li je teatar magija? Da li je lek? Možda je sva ta umetnost đavolja rabota? Treba li teatar da se bavi društvom ili idealnim, lepim oblicima? Kakve sve to veze ima sa Sterijom? A, sa nama?

U komadu “MiSterija” Petra Grujičića, praizvedenom ove sezone u Narodnom pozorištu Sombor, u režiji Dušana Petrovića, polazište za postavljanje ovih pitanja je u Vršcu, u prvoj polovini 19. veka. U Sterijinoj glavi već stvoren, teatar se stvara u njegovoj školi, na veliku radost radoznalih đaka, ali pod budnim okom šire zajednice, počevši od upravnika i lokalnog doktora, preko gradskih i crkvenih velikodostojnika, pa do Sterijinog doma. Kada čuda počnu da se dešavaju (jedan problematičan učenik zablista na sceni, za drugog ne znaju ni ko je ni odakle je došao) – svet fikcije počne da se prepliće sa svetom realnosti – nastaće prava pometnja. Za jedne će to dokazati moć teatra, za druge njegovu nepoželjnu prirodu. “MiSterija” nije istorijski komad, iako istorijskim referencama treba da podseti na to kako je sve počelo. Po neizbežnom poređenju sa današnjim vremenom, prisutnom čak i u naslovu, on referiše i o tome kako je sve ostalo (isto). “Ludi popovi, dokone gospođe i glupi činovnici”, oni su koji pretežu. Vera u umetnost, njen značaj ravan značaju škole (obrazovnog sistema) i crkve (religijskog sistema), projekat je koji ovde ne prolazi.

Nevolja je što “MiSterija” nije dovoljno ubedljiva u svom, uslovno rečeno, traganju. Kao što poseže tek za osnovnim setom pitanja, navedenim na početku, priručna su mu i druga rešenja. Za istoričnošću poteže kad mu je potrebna, likovi bez su napadno podeljeni na dobre i loše, nemaju svoj razvoj, odnosi i situacije su pojednostavljeni, najčešće opšta mesta…

Reditelj Dušan Petrović ovim naivističkim kvalitetima pristupa pođednako prostodušno i od njih kreira p(l)itku predstavu koja pretpostavlja “originalni” kontekst. Scenografija Marije Kalabić je oblikovana kao učionica, sa baroknom scenom unutar nje, sve sa štitom Talije, nekad muzom komedije, danas i pozorišta. Kostimi Mirne Ilić izvedeni u najrazličitijim, mahom pastelnim bojama, su kostimi epohe, sa taman toliko elemenata (boja i epoha). Karakternost glumačke igre je, u odsustvu razrađenijih motiva, grubo rečeno, stajanje i govorenje. Napadnost teatralizacije prisutna je i u scenama pozorišta u pozorištu. Sve u svemu, nedovoljno za ozbiljniji pristup evidentnom problemu i potrebi da teatar bude ogledalo života, da se (još jednom) krene ispočetka, preispita današnjica u saglasnosti sa prošlošću, da se osvoji nova publika ili, bar, zadrži stara. Pitanje je čak i ako bi prikazali “MiSteriju” deci, da li bi ona poverovala u “bajku”?! Da li bi ovaj i ovakav “muzejski” teatar bio sredstvo njihovog raspoznavanja, ili bar edukacije?!?

Igor Burić (Dnevnik, 12.12.2014)