Igor Burić: Spektakularno ispražnjena konfekcija

Delo “Ljubavnice” Elfride Jelinek je na počecima književnog opusa spisateljice koja je u prvoj deceniji dvehiljaditih proslavljena kao laureatkinja Nobelove nagrade.

Pisano sedamdesetih, po strukturi i stilu, ovo delo bi se najpre moglo nazvati antiromanom. Sve ogoljeno, direktno, pisano malim slovima, naizgled bez posebnog i pažljivo biranog reda reči i njihovog izbora, sirovo, u “Ljubavnicama” je “gerilsko” i to što se u prozni diskurs “lepe književnosti” uvodi i dalje aktuelan socijalni angažman (kapitalistička dehumanizacija rada) i tematika danas poznata kao rodno pitanje (feminizam). Jedno dominira – jad i beda, ali pošto su to dve stvari, neka se zovu – praznina.

U idiličnom krajoliku Austrije, gde je fabrika utonula u prirodu da ljudi vredno rade i uživaju, Brigite zna šta hoće i kako to da postigne. Paula zna šta hoće, ali ne i kako to da postigne. Suzi ne zna šta hoće ni kako to da postigne. Tačno tako će i da završe, sa obrnuto proporcionalnim stepenom emancipacije. Brigite će dobiti svog muškarca, njegovu kuću i radnju, svoju decu i kuhinju. Paula će, gubeći svog muškarca, dobiti sve druge kojima treba seksualno zadovoljenje za novac. A Suzi će dobiti sve, ali tako da suštinski nema ništa. Jedan naizgled “ženski”, “ljubavni” roman, tako će dobiti svoje odlike “anti”.

Ubedljivo odsustvo raspisanog, smislenog dijaloga i dramskih odlika napetosti, stavljanje sukoba na margine ironičnog, čak i sarkastičnog deskriptivnog postupka, pravi probleme za dramatizaciju. Narativ se u predstavi uvodi spolja, na momenat jedan izvođač ga bukvalno čita iz knjige, što deluje isuviše statično, a kolokvijalno se zove i prepričavanje. Dakle, ne pripovedanje, kako to prilično maestralno radi Elfride Jelinek, ne čak toliko ni podržavanje (scenska radnja), nego – prepričavanje. Ovo samo uslovno može da znači kako među likovima, sem otuđenosti, ni nema pravog dijaloga.

Istina, pojedini postupci i rešenja – uvođenje songova, izvođači u donjem vešu, ofingeri i konstrukcije nalik na rešetke, govore nešto o toj praznini identiteta “Ljubavnica”, o ukalupljivanju i spektakularno ispražnjenoj konfekciji malograđanskog života. Ansambl pozorišta “Deže Kostolanji” (u ovom slučaju: Aniko Kiš, Emeše Nađabonji, Beata Sekelj, Boris Kučov, Gabor Mesaroš, Imre Elek Mikeš), inače srećan izbor kad je reč o pozorištu van klasičnih granica i konvencija dramskog repertoarskog pozorišta, ima energije, šarma, veštine… Međutim, čak i komički tonovi (zbog utiska da se previše otišlo u persiflažu, karikaturu), “skretanja pažnje” kreativnostima drugog tipa (fizičkih, vizuelnih i muzičkih), nisu bili dovoljni da predstava “Ljubavnice” u pozorištu “Deže Kostolanji” u Subotici dobije opravdanje kroz prozno delo Elfride Jelinek, uostalom poznate i po podjednako čudnovatim pozorišnim komadima.

Igor Burić (Dnevnik, 14.11.2016)