Ivona Janjić: Odricanje od odgovornosti

Već je druga godina kako Sterijino pozorje ponovo sprovodi nekadašnji koncept, trapavo i nezgrapno prilagođen: koncept da pravo učešća na Pozorju imaju predstave čiji je dramski tekst nastao na srpskom jeziku, odnosno predstave nastale po dramkom tekstu čiji se autor izjašnjava kao Srbin. I srpskoga roda.

Takvo kakvo je, dakle, nacionalno, Sterijino pozorje može da posluži kao dosta tačan ukazatelj na stanje ovdašnjeg društva i njegovog volksgeist-a. Teme kojima se Pozorje ove godine bavilo, suštinski proističu iz jednog nacionalnog bića kojeg muče raznorazne hronične bolesti. Tako smo videli predstave najrazličitijih tematika; od onih koje su želele da se bave marginalizovanima (…i ostali), do onih koje su želele otvoreno da se bave rodoljubljem (Utopljena duša). Jedan deo predstava takmičarske selekcije radije će odabrati da se distancira od društva u kojem nastaje, da iz predstave iščupa društveni kontekst, a da rupu koja tako ostaje ničim ne ispuni; drugi deo pak više će voleti da negira društvo kao takvo (à la Margaret Tačer) i društvene probleme svede na lične i privatne. Čini se da nam se na snagu vraća nekakav stoičko-volterovski princip isključivo intimnog sveta koji sa onim spoljašnjim nema nikakve veze.

Naravno, društvena teza o volksgeist-u koja bi se odavde mogla izvući, bila bi vrlo zanimljiva (na primer, da se ove pojave javljaju po pravilu kada se mogućnost promene ne vidi, s jedne strane, i kada sistem kao takav propagira nemogućnost promene jer je tako veliki i moćan). Time se, međutim, nećemo baviti. Predmet ovog članka biće odnos koji predstave takmičarskog programa zauzimaju prema društvu, ne bi li se do kraja dokazala tvrdnja da velika većina predstava ili svesno negira društvo kao takvo, ili, kada se društvom bavi, društvene probleme pripisuje trećem licu (što se na izvestan način svodi na ovo prvo).

Za to će najbolje poslužiti neke od predstava koje društvo ne negiraju sasvim; one koje to čine i baš zato što to tako otvoreno čine — pa bi detaljna analiza bila izlišna — biće uzgred pomenute. Biće reči, prvo, o jednoj kvazi-društveno-angažovanoj, i jednoj kvazi-feminističkoj predstavi — …i ostali Stevana Bodrože, i Svedobro Nemanje Rankovića, redom. Potom ćemo pogledati sve pojave u režiji Milana Neškovića, tj. predstavama Švajcarska i Ožalošćena porodica, gde reditelj propagira volterovsko baštovanstvo, i, na kraju, ispitati Jami distrikt, predstavu koja se kući vratila sa sedam nagrada.

…i ostali predstava je u produkciji UK Vuk Karadžić, a u režiji Stevana Bodrože. Četiri mlade dramaturškinje, Mina Ćirić, Galina Maksimović, Neda Gojković i Maša Radić, po reditelja, sačinile su omnibus od četiri priče koje se bave marginalizovanim društvenim grupama i propratnim pojavama prilikom njihovog kontakta sa sociumom. Predstava koja, dakle, ima za cilj da da glas onim “ostalim” ipak to ne čini; ispostavilo se da je, avaj, lepše da mi, povlašćeni, nijednog trenutka ne stupimo sa svog pijedestala, već da sami sebi predočavamo kako je teško biti pripadnik manjine. Razume se da Romkinju ne igra Romkinja, niti o hendikepiranoj ženi piše hendikepirana žena; pravo jadanja i dočaravanja jada imaju, izgleda, samo oni sa malo svetlijom kožom i normativnim telom. Kada se o ovome potegla reč na okruglom stolu kritike, ispostavilo se da je Maksimović pisala o Romima na osnovu toga šta su joj drugi ljudi, njeni vršnjaci, takođe nemarginalizovani, pričali o njima. Zbog toga, može se reći da se ovoj predstavi može spočitati pogled privilegovanog. Jasno, ovo je u predstavi primetno; problematika koja se postavlja pred gledaoce deluje stereotipno i nigde se čak i ne naziru suštinski problemi onih ostalih. Ne mogu ni da se naziru, jer, hm, njih nije ni bilo.

Ali čak i to po strani, društveni problemi od kojih je jedan homofobija, svode se na suštinski privatni problem: nije, jelte, društvo homofobično, već ta i takva majka; kada ona umre, gej osoba je od homofobije oslobođena! Kako izvanredno lako. Dalje, depresija i alkoholizam pokazuju se kao nešto što je datost — kakva crta ličnosti, a ne, nedajbože, problem društveno uzrokovan, te se za njega okrivljuju zli otac i još gora supruga; avaj, da nije njih, pa depresije ne bi ni bilo, jer depresiju nikako ne uzrokuje, na primer, individualistički nastrojeno društvo, nego jedna i slovima jedna supruga! Predstava koja je htela da se bavi društvenim problemima, nije našla za shodno da društvo i njegove mehanizme preispita, problematizuje ili čak shvati, već samo da ih svede na privatno, intimno i lično.

Na istom koordinantnom sistemu leži i Svedobro po tekstu Stevana Vraneša i u režiji Nemanje Rankovića. Na okruglom stolu kritike, Vraneš je istakao kako je ovo suštinski ženska priča, a Ranković to srdačno potvrdio. Ta suštinski ženska priča govori o nesrećnim ženama koje pričaju jedino o muškarcima, prave večeru, brišu escajg, seckaju salatu, puše, probaju haljine, a onda još malo pričaju o muškarcima. Ako se govorna i kuhinjska delatnost vidi kao imanentno ženska, onda se ovde može govoriti o suštinski ženskoj priči; nažalost, autorka ovog teksta ne deli mišljenje autora predstave.

Svedobro i stilski hoće da deluje progresivno. Čitava predstava prožeta je nekakvom new age spiritualnošću; jedna od glavnih junakinja, nakon turbulentne ljubavne veze i neprežaljenog abortusa, beži u (gradić, selo, mesto) Svedobro, baš zbog te spiritualnosti. Ipak, ni new age ne spašava Svedobro od patrijarhalnih stereotipa, upravo zato što se ni tom nesrećnom pokretu ne pristupa van stereotipa. Iako je taj pokret kao takav eklektičan i izuzetno heterogen, iako obiluje raznim specifičnostima, od seksualnih do spiritualnih, Svedobro ipak odlučuje da ga svede na mirisne štapiće i čia semenke. I tako, predstava koja hoće da bude proto-feministička i priča o tome kako je teško biti žena, ni u jednom trenutku ne problematizuje položaj žene u patrijarhalnom društvu, niti stavlja ženu u taj i takav patrijarhalni kontekst, već ignoriše postojanje društva kao takvog i realnih problema s kojima se žene, a ne samo domaćice, susreću.

Pređimo sada na izvanredne pojave Milana Neškovića koje ilustruju problematiku i neodgovornost negiranja društvenih problema. Švajcarska je nastala po tekstu Petra Mihajlovića i govori o mladim ljudima koji pokušavaju da nađu svoje mesto na nekom prostoru (balkanskom), među ljudima od kojih svako ima neko nepočinstvo u prošlosti. Osnovna premisa predstave vrlo je jasna: hoće se reći da nama ne treba nikakv uređeni sistem da bismo mi bili srećni, naprotiv; taj sistem, oličen u pojmu Švajcarske, pre je duševna bolnica negoli država. S druge strane, svako od nas treba da stvori svoju Švajcarsku i volterovski čisti svoju baštu.

Vrlo dobro; čistićemo.

Potom, nekoliko dana kasnije, dok nam u sećanju još treperi baštovanstvo, Nešković istupa s Ožalošćenom porodicom à la Russe. Ne bi li izbegao tobožnju naivnost postavke, Nešković od kontrapunktskog junaka, advokata Petrovića, pravi arhizločinca, koji, kako zna sadržinu testamenta od početka, siluje Danicu jer se ova predomislila po pitanju njihove ljubavne veze, te uzima kuću za sebe. Danici nije ništa drugo preostalo nego da beži i pokuša da spali čitavu plejadu likova čija je funkcija u društvenom aparatu od početka naglašena, kao što to već i stoji u Nušićevoj drami. Sama Nušićeva komedija je kritika društva i u političkom smislu, a ni predstava se ovog ne odriče, već, naprotiv, potcrtava, ne bi li potkačila i pravosudni sistem (advokat kao zlotvor) — što Nušić ne čini. Osuda, dakle, društva kao takvog i pojedinca koji strada zbog njega.

Jasno je, dakle, da što prva predstava tvrdi, druga opovrgava: dok prva tvrdi da od sebe ne možemo pobeći i da mi sami stvaramo Švajcarsku, druga tvrdi da se loše društvo ne može ispraviti te da i oni bez krivice stradaju. Jedan od dva Neškovića laže.

Pozabavimo se pre svega Danicom, ne bi smo li odgonetnuli ove pojave. Kostimski, ona je u prvom delu predstave odvojena od ostatka ožalošćene familije haljinom izrazito plave boje, da bi se u drugom delu, kada sazna da je ona naslednica, u njih utopila i nosila crninu. Tek će se, posle odustajanja od posedovanja kuće, i silovanja, ona kostimski ponovo izdvojiti. Dakle, iskupiti. Osim toga, predstava se završava kada uz Danicu stane devojčica koja čini kombinaciju dva Benksijeva murala, te ima dvojno značenje: uz Danicu staje oličenje nevinost u krajnje hostilnom okruženju (mural na izrealskoj “sigurnosnoj ogradi“) i pruža joj podršku jer beži od takvih hostilnosti (mural u Velikoj Britaniji). Kada je, dakle, Danica silovana jer je postala deo okruženja i tim stradanjem se iskupila, onda se može ponovo izdvojiti i tražiti drugo okruženje koje će je prihvatiti.

Ispostavlja se da Ožalošćena porodica ne krivi društvo jer je gnjilo, već pojedinca jer je isti kao i to društvo: ne krivi advokata jer ju je silovao, već Danicu jer se utopila u ožalošćenu porodicu i što je bila silovana. Do koje mere je problematična tvrdnja Švajcarske, zapravo se u punom sjaju vidi kada se dosledno primeni na Ožalošćenu porodicu. Biće da je Danica sama kriva što nije na vreme mislila s kim se kači, već je tako lakomisleno promenila ponašanje, a nije to smela da učini. Ako ovo dalje proširimo, videćemo da obe predstave implicitno tvrde da društvene probleme ne možemo rešavati na društvenom nivou, već na pojedinačnom i privatnom.

Dakle, ne “nemoj silovati”, nego “pazi da ne budeš silovana”.

Time se, zapravo, društveno-politički angažman Švajcarske sedimentirao i pokazao kao plitak i nefunkcionalan, a celokupna postavka Ožalošćene porodice — krajnje problematična. Ipak, Ožalošćena porodica i Švajcarska ne tvrde eksplicitno da ne postoje društveni problemi; Švajcarska u nekim trenucima može delovati kao skoro otvoreno društveno-angažovana: ima tu i sudija, i kvazi turističkog video materijala, i raznih dnevno-političkih dogodovština. Slično, Ožalošćena porodica završava se tobožnjim paljenjem kuće u kojoj je sva trulež društva, a koje Danica hoće da inicira. Međutim, u prvoj predstavi angažovanost zapravo propagira trpno stanje i verovanje u promenu koja će doći sama od sebe, možda, jednog dana; druga predstava daje silovanoj ženi upaljač u ruke, ali joj ne da da taj upaljač iskoristi, već samo da beži – društvo će se već promeniti samo od sebe.

Pre nego što pređemo na Jami distrikt, rezimirajmo. Predstava …i ostali svela je društvene probleme na privatne jasno i glasno; Svedobro je imalo ambicioznu zamisao da se pokaže kao proto-feministička predstava, međutim biće da je stereotipna. Na kraju, društveni angažman Švajcarske ispostavlja se kao šupalj, a njegova dosledna primena u Ožalošćenoj porodici ga pokazuje u punom sjaju: dakle, ne postoje društveni problemi, već samo oni lični. Ovo je još slučaj i u Hajci na vuka Nataše Radulović, predstavi koja hoće da tematizuje one ekonomski marginalizovane, ali umesto toga lamentira nad životom. Kepler 452-B Juga Đorđevića pati od iste tegobe: ovde, u nadi da će dosegnuti do egzistencijalnih pitanja, autori sasvim apstrahuju materijalni svet. Konačno, Utopljena duša Bobana Skerlića predstava je o rodoljubu, Vladislavu Petkoviću Disu, i romantizovanom srpskom društvu koje ni od kakvih problema ne pati osim što se tu i tamo neki pesnik kritikuje jer je mračan.

U ovom kontekstu, predstava Jami distrikt Kokana Mladenovića bila je osveženje, kome je stoga lako pridati veći značaj no što ima. Elem, inicijalna premisa predstave biće stavljanje znaka pitanja na “nacionalnu pripadnost” skeletnih ostataka koji su nađeni na tromeđi država — Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Kao što se dȃ zaključiti, Jami distrikt hteo je da problematizuje koncept nacije. Ako ova inicijalna premisa ne navede tu misao, podnaslov (Dokumentarna pozorišna predstava o najstarijoj naciji na svetu), press materijali gde autori tvrde da problematizuju koncept nacije, i sva društvenomrežačka usta, neće u tome omanuti.

Problematizovanje nacionalne pripadnosti ne ide međutim dalje od početne tačke; štaviše, njime konkretno se i ne bavi. Čini se da je problematizacija nacije bila prevelik zalogaj, pa su autori tiho skrenuli na demoliranje nacionalizma. Istina, ovaj nacionalizam se duhovito gradira, ali se ne uspostavlja jasna veza između pitanja, koncepta ili pojma nacije, i nacionalizma i njegovog širenja; to i takvo širenje uzeto je pre kao datost, pojava imenentna ljudima ovih prostora — ali, nikako bez podsticaja Zlog Zapada koji provejava kao inicijator i vrhovni krivac za sve naše probleme.

Ovde ne mislim da kažem da je Jami distrikt slaba predstava, ili nepotrebna. Naravno da je bavljenje nacionalizmom potrebno, međutim, ako ćemo se baviti složenom društvenom pojavom, onda se njome valja baviti temeljno i zagrabiti u njenu suštinu; Jami distrikt to ne čini. Kada se mehanizam razvoja nacionalizma on uzima za datost, stvara se melodramska podela na “nas” i “njih” — nas, koji za ratove nikako nismo odgovorni, i njih, nekih nižih bića koje takve ratove izazivaju. Ovakvom podelom karata, stvara se jasna (ironijska) distanca između predstave (a bogami i njenih autora) i publike s jedne, i navedene problematike s druge strane, te se odgovornost jednostavno pripisuje nekim drugima: onima, nacionalistima, jer su neinteligentni pa su nacionalisti, i, još bolje, Zlom Zapadu jer je izazvao pokolj na Balkanu, opet.

S tim u vezi, iako se Jami distrikt dograbio ozbiljne i važne društvene tematike, on se odgovornosti odriče na dva načina. Prvo, mi nismo nacionalisti, mi nismo odgovorni. Da je ovo tako, potvrđeno je jasno i glasno na okruglom stolu kritike, kada je jedan od autora izjavio da se “on ne oseća odgovornim za nacionalizam”. Drugo, ni nacionalisti nisu odgovorni, odgovoran je Zli Zapad koji od njih pravi budale. Ako gorepomenute predstave ne uspevaju da se obračunaju sa društvom, Jami distrikt za uzrok društvenog problem sprskog društva — vidi one koji govore engleski.

Jedina predstava koja suštinski preispituje naciju kao takvu i koja suštinski zadire u društvo, jeste Carstvo nebesko Jerneja Lorencija. Gde druge potežu za stereotipnim prikazom društva, Lorenci poteže za arhetipima koje tačno uočava u srpskoj narodnoj epici a zatim povezuje sa sadašnjošću. Varirajući dualitete od kojih je narodna epika sazdana (mučenik — junak, želja za životom — želja za smrću, tradicija — emancipacija, radost — patnja), Lorenci razgrađuje arhetipe u pojedinačne junake koji su tačno povezani sa aktuelnim društvenim pojavama. Ima nečeg neopipljivog, a jezivog, u liku knjeginje Milice u interpretaciji Nataše Ninković, kada se smeje i raduje, dok joj ležerni knez Lazar (Bojan Žirović) priča o tome kako ju je od njenog oca kupio za jedan zlatni pehar; ima nečeg iracionalnog u seksualizovanoj Kosovki devojci Nade Šargin, prototipu savršene srpske žene, koja sobom predstavlja antipod neposlušnoj Hani Selimović, i nečeg arhetipskog u njihovom prećutnom sukobu. Značenja se račvaju, a čini se da je svaki pogled i svaki pokret na blago uzdignutom crnom proscenijumu ispod belog platna — tačno i precizno baš tu postavljen.

Lorenci, dakle, sadašnje društvene probleme povezuje sa narodnom tradicijom i zaleđem koje mi, u manjoj ili većoj meri, dobijamo u amanet. Konsekventno, sukobe na koje aludira — ratne, pre svega — reditelj dovodi u vezu sa sistemom vrednosti koji se prenosi, usmeno i pismeno, i koji se na taj način očuvava. Sukob novuma ili odbijanja tih i takvih vrednosti, oličen je u sukobu lika koji gradi Hana Selimović i Kosovke devojke — gde se na kraju Selimović, voljno ili nevoljno, utopa u milje koji je okružuje.

Ostale predstave odgovornosti se odriču ili naš “prljav veš” prebacuju na Zapad, ili društvo zaboravljaju, kao da žele da zaborave kontekst u kome nastaju. Da to nije moguće, podseća umetnička irelevantnost takmičarske selekcije ovogodišnjeg Sterijinog pozorja, i opet, umetnička relevantnost Carstva nebeskog, koje stoji u opozitu sa ostatkom selekcije.

Ivona Janjić