Kraljević Marko po drugi put među Srbima

Podsetimo se: pripovetkom Kraljević Marko po drugi put među Srbima Radoje Domanović je kroz žestoku sebi svojstvenu satiru pokazao duboki raskorak između tradicije na koju su Srbi vazda ponosni, s jedne, i sistema vrednosti koji je presudno odredio karakter svakodnevnog života u doba nastanka ovog književnog dela, s druge strane. Zato je, kod Domanovića, Marko izmolio Boga da ga vrati međ žive i omoguči mu da se odazove na svakodnevnu kuknjavu svojih sunarodnika. A Srbi ga neprestano, evo već stolećima, zazivaju da ih svojom epskom silom i snagom, svojim nadnaravnim moćima oslobodi bede i jada. Markovim povratkom su, tako, sami sebe hrabrili dok su bili u turskom ropstvu, a povratak takvog heroja u Srbiju bi ih svakako rešio i nepravdi s kojim ih je, konkretno, suočio život pod Obrenovićima. Barem je tako bilo 1901. kada je Domanović napisao ovu pripovetku. Pokazaće se, međutim, da ni smena dinastija i dolazak Karađorđevića 1903. ništa neće promeniti.

U ovom se, dakle, kontekstu – opet kod Domanovića – Marko Mrnjavčević po drugi put ukazuje u Srbiji kao osvetnik Kosova. U međuvremenu, od Domanovićevog vremena do naših dana, mnogo se toga promenilo. A možda i nije. Ostala je, naime, i dalje nepravda koju bi mogao da ispravi neki div-junak. I, dabome, ostao je problem Kosova.

Kako bi, otuda, danas izgledao povratak kraljevića Marka u Srbiju i kakve bi sve nepravde on danas mogao da ispravlja – to je tema kojom se može pozabaviti naš savremeni teatar. U šabačkoj predstavi rediteljka Mia Knežević i autor dramatizacije Đorđe Petrović, zastaju negde na pola puta. S jedne strane, oni insistiraju na Kosovu kao temi; njihov Marko će upravo Kosovo neprestano potezati kao presudni adut na kojem se temelji njegova želja da se vrati u današnju Srbiju i pomogne Srbima, dok s druge strane, u predstavi glavnu tačku raskoraka između Markovih motiva i aktuelne srbijanske životne realnosti ne predstavlja Kosovo, nego sudar epoha – one u kojoj je Marko bio heroj i ove današnje. Tu je, dakle, suštinski nesporazum između epskog junaka i vremena koje više nije u stanju da prepozna heroja, a po svoj prilici mu heroji, osim u mitu, nisu ni potrebni.

Uostalom, šabački Kraljević Marko i nije Andrićev Alija Đerzelez; u predstavi on ne doseže tragičku dimenziju mitskog junaka čija veličina bledi u neposrednom sudaru sa stvarnošću. Ovde je nesporazum između nekadašnjeg heroja i pogrešne epohe više-manje sveden na karikaturu koja ne probija epitel stvarnosti i ne zadire u sfere u kojima bismo kroz Makrov sukob sa stvarnošću prepoznali satiričku žaoku. Potencijalno subverzivna satirički zaoštrena slika ovdašnje nakaradne stvarnosti ostala je u senci blagog humora koji se, međutim, nije ticao društveno-političke realnosti nego civilizacijskog vradnosnog sistema. Ovu vrsu humora pre svega su zastupali zdravorazumski i kompromiserski sančopansovski komentari Markovog pobratima, konja Šarca.

Rediteljka sjajno i na duhovit način, uz pomoć darovitih glumaca, minimalistički rešava problem definisanja ambijenta u kojem se događa tragikomično Markovo putovanje današnjom Srbijom, ali u isti mah ona okiva pozornicu statičnom scenografijom čiji jedini smisao nagoveštava metaforu Srbije kao u korov zarasle države koja liči na autobusku stanicu izlovanu od saobraćaja.

Šabačka predstava zastaje između beskompromisne, direktne ubojitosti domanovićevske satire i blagog, nevinog humora. Uostalom, o tome da nije zahvalno biti oštar satiričar svedoči i svojevremeni susret Domanovića i Nikole Pašića, koji je piscu poslužio kao inspiracija za pripovetku Vođa. Domanović je, naime, pokušao da izbegne susret s predsednikom vlade, a Pašić je, kada su se ipak sreli, pohvalio piščev književni rad. No, bila su to ipak druga vremena.

Aleksandar Milosavljević
2. Program Radio Beograda – pozorišna kritika

Kritika je deo projekta „Kritičarskog karavana“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.