Kraljević Marko po drugi put među Srbima: izgubljeni u međuvremenu

Satirička pripovetka Radoja Domanovića Kraljević Marko po drugi put među Srbima, napisana na samom početku 20. veka, funkcioniše na dva nivoa u svojoj kritici modernog srpskog društva. Sa jedne strane, kritikuje licemerstvo naroda koji se poziva na heroje iz svoje prošlosti, samo da bi te heroje odbacio kada ponude pomoć (spekulativno-fantastični narativni element usled kog Kraljević Marko vaskrsava i vraća se među Srbe). Sa druge strane, pripovetka prikazuje apsurd narodne nostalgičnosti prema prošlom vremenu koja se demistifikuje prilikom sudara dva nekompatibilna sistema vrednosti, Markovog srednjevekovnog i moderne srpske države.

Istoimena nova predstava Šabačkog pozorišta, čiju dramatizaciju potpisuje Đorđe Petrović, a režiju Mia Knežević, verna je književnom predlošku, a najznačajnija intervencija koju rediteljka i dramaturg sprovode je aktuelizacija priče, odnosno smeštanje radnje u savremeno doba. U skladu sa tim, predstava gradi komiku na junakovom nesnalaženju u savremenom svetu i zbunjenosti društva koje je zapitano, a ponekad i uplašeno, kako da reaguje na ponašanje čoveka siledžije (sudeći po današnjim kriterijumima). Dok Kraljević očekuje krčmu u kojoj se može napiti litarima vina, dobija pozersko-elegantni kafić u kom se služe samo bezalkoholna pića. Dok je on navikao da sukobe rešava silom, šakom ili buzdovanom, policija i sudski sistem ga gone zbog nasilnih krivičnih dela. Većina stanovništva smatra junaka ludakom koji se pretvara ili, još gore, umišlja da je Kraljević, a mediji senzacionalistički izveštavaju o njemu.

Autori predstave stvaraju dodatnu komiku time što Kraljevićevog konja Šarca pretvaraju u lika, kog glumi Ljubiša Barović obučen u donji deo trenerke i preveliki, šareni pleteni džemper. Da na džemperu ne piše „Šarac“, njega bi lako mogao da nosi neki savremeni gradski hipster. Zapravo, Šarac je u dramatizaciji tako i postavljen – kao hipster u nastajanju koji je željan sitnih zadovoljstava današnjeg života, poput smutija i fensi kafa, u čemu ga staromodni Kraljević sputava, dok Barović igra lik sa dozom naivnosti i dobroćudnosti.

O komičkim dometima ove predstave se može diskutovati. Rekao bih da su u pitanju, u najboljem slučaju, osrednji dometi. Međutim, s obzirom da predstava ne pretenduje da služi isključivo lakoj zabavi, već je i domanovićevski satirična, mnogo značajnije pitanje je kakav odnos zauzima prema savremenom društvu i koliko je efektna u komunikaciji te poruke. U tom pogledu je predstava takođe dosledno verna predlošku, što je gotovo paradoksalno budući da sprovodi postupak aktuelizacije. Aspekti društva koje predstava satirizuje većinski se poklapaju sa Domanovićevom pripovetkom, a u prvom planu se izdvaja tema Kosova.

Dok se Kraljević Marko vratio iz zagrobnog života kako bi poveo građane da povrate Kosovo (u zabludi je da Osmansko carstvo i dalje vlada teritorijom), narod mu jasno stavlja do znanja da nema volje da se ozbiljnije angažuje oko Kosova, te da se na taj problem stalno žale, eto, tek onako, jer je kukanje valjda suštinski deo srpske duše. Ovde se interpretacija račva na dva moguća puta. Prvi nam govori da narod sam sebe obmanjuje temom kosovskog problema, odnosno da se tema Kosova nameće kako bi se zamaglili ostali društveni problemi, dok je druga interpretativna opcija nacionalistička, te je po njoj gubitan srpske kontrole nad Kosovom gorući društveni problem koji treba rešiti, pretpostavljamo, odlaskom vojske na Kosovo, ali je narod previše intertan, lenj, nerodoljubiv i zaokupljen svojim svakodnevnim trivijalnim životom da bi učinio ovaj „ispravan“ korak. Mia Knežević se ipak ne opredeljuje za jednu od ove dve interpretacije, već se drži domanovićevskog nebiranja strana i nudi mogućnosti oba tumačenja. Time rediteljka ne samo što je odlučila da ne zauzme stav o temi kojom se bavi, te se onda postavlja pitanje zašto je priču smestila u savremeni trenutak ako je odlučila da o Kosovu ne zauzme stav, već je upala i u zamku cinizma budući da predstava nastoji da zadovolji obe političke strane. U tome se krije i problem ove predstave – ona suštinski ne namerava ozbiljno da se bavi problemima savremenog srpskog društva, već da ponudi po neku staromodnu satiričku opasku koja je opštenarodno prihvaćena (mi Srbi stalno kukamo, a ništa ne činimo).

Scenografija Daniele Dimitrovske, koja potpisuje i kostimografiju, indirektno se uklapa u ovu lamentirajuću, populističku koncepciju predstave. Scenografija predstavlja – istina, impozantno i vizuelno upečatljivo – autobusku stanicu pokraj puta, zaraslu u dubok korov; drugim rečima, simboliše nedođiju Srbije. Kostimografija je, sa druge strane, dosta zbunjujuća, te deluje da su pojedini glumci izašli na scenu u svojoj privatnoj odeći, a ne u teatarskom kostimu. Kostim Strahinje Barovića u ulozi naslovnog junaka – preširoka najobičnija majca i trenerke – bismo i mogli da razumemo, s obzirom da Marka Kraljevića u savremenom svetu možemo da zamislimo kao mišićavog baticu koji bi retko kada nešto drugo nosio. Međutim, zašto je Slobodan Petranović u ulozi Boga koji Kraljevića vraća među žive, zaboga, obučen u teksas jaknu, kargo pantalone i sandale? Verujem da bi retko ko iz publike mogao da nasluti nameru.

U želji da bude ubojito satirička i komička, predstava Kraljević Marko po drugi put među Srbima postigla je samo ovo drugo, i to polovično.

Borisav Matić, portal SEEcult

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture.