КРИТИЧАРСКИ КАРАВАН НА ПРЕДСТАВИ „НОЋНА ФРАЈЛА“ У НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ НИШ

Архетипска дисоцијација стварности

Опус Александра Аце Поповића је чудесан. Не само због импонзантног броја и квалитета његових драма, међу којима се свакако издавају оне по којима је и најпознатији – „Мрешћење шарана“, „Смртоносна мотористика“, „Развојни пут Боре Шнајдера“… Поповић је чудесан због широког спектра тема и великог, готово неутаживог стваралачког покрића – жеље да се језиком и у језику захвати и обухвати сва сложеност људског света, појединачних судбина и њихових интеракција у породичном, а затим и у друштвеном, политичком оквиру, па и у поетском и филозофском смислу.

Историја се код Аце Поповића такорећи пише великим словом, баш као и идеологија, религија… Човек, уосталом, се код Аце Поповића пише великим словом. Његова реч, пишчева реч, приказује човека растразаног између силних и ситничавих интереса, мање-више уобичајених прилика за ово поднебље – трзавица које на путу од посла до куће могу свакоме да промене ток живота. Његови јунаци су увек ухваћени у колоплет, неразмрсиви сплет околности који их мељу, док им се они одупиру и не дају. Фолклор и апсурд два су заштитна стилска знака жанра који је практично измислио сам Поповић у својим драмама које да нису толико фарсичне, биле би више трагичне.

„Ноћну фрајлу“ тешко је наћи и у штампаном издању, а камоли на позоришним сценама. Захваљујући књижевном научно-истраживачком раду Дејана Петковића, који је на крају био и драматург представе, „Ноћна фрајла“ је сада на репертоару Народног позоришта Ниш, у режији Бранислава Мићуновића. Написана као „покладно сценско знамење у три хвата“ које „кад се снива тад се збива“, у позном делу Поповићевог стваралаштва које је обележило и разочарање због прилика деведесетих, „Ноћна фрајла“ би се на први поглед могла окарактерисати као поптуно атипичнна Поповићева драма. У њој нема јасног контекста, мотивације ликова, односи су „неправилни“, разломљени унутар себе и између свих… Драмска радња ако и постоји раштркана је на низ разбијених елемената који се тичу живота једне породице, њеног распада, распада њеног имања и – гле чуда – подземног живота, односно сила које управљају смртницима изнад, рецимо, пакла, у који ће свакако сви пропасти, јер неба и оног ко њиме влада нема, сем онако, као у клетви „Видећеш ти свога бога!“, иза које ђаво вреба.

Тај ђаво је у представи „Ноћна фрајла“ у режији Бранислава Мићуновића, у Народном нама, позоришту Ниш, приказан колективно, попут Јунгових архетипова. Пропуштајући да конкретизује апстрактну симболичност ликова на путу од палата златних зидова до термалних бања пакла, да се више позабави могућом актуелизацијом и тако сасвим могуће и банализује овај Попповићев комад, Мићуновић се одлучује да га додатно „уопшти“ и пресели још више на страну оностраног. Тема „Ноћне фрајле“ приказана је као дух једног поднебља, једног народа, једног уверења, или тачније – празноверја. У том духу јако је важно да односе у породици преузме јака, грешна мушка рука, да се сукоб оца и сина разреши смрћу једног од њих два, да се жена доведе у кућу и преузме власт од мајке, да рађа и да настави да царује из сенке, јер је мрачна сила тако прописала, да се пошалично, не и поспрдно, послужимо језиком трилогије Џорџа Лукаса.

Сама одлука да се баш овај текст, „Ноћа фрајла“, а не неке од наведених и познатијих драмских текстова поставе на сцену нишком позоришта, може бити тумачен као коментар данашњег времена, у којем нема великих идеологија, па ни малог човека који се против њих бори или им се покорава (а најчешће и једно и друго кад се консултују не само друге драме Аце Поповића, него и свепрожимајућа стварност око нас). Времена у којем изгледа као да делује само колективна сила која се са свима поиграва и обезвређује сваки покушај да се заузме исправан став. Оковани смо фолклорним елементима, бајалицама и бесмислицама, које поновљене безброј пута заврте мозак да се не зна тачно где, нити куда. Отуд, лику Ноћне фрајле у представи као да не треба ни моћ говора да би деловала. Довољна је само њена појава коју призива хор Сиротица, док својим сонговима васцелом радњом управља и одређује ко је ко и ко је какав. А таква му онда буде и судбина, све са публиком и онима ван позоришта, што се Поповић језиком својих ликова који нам се директно обраћају и трудио да дочара – да се „Ноћна фрајла“ не догађа у позоришту, него увек и свуда, где год је мрака и његових цветова.

Другим речима, „Ноћна фрајла“ Аце Поповића, у режији Бранислава Поповића, нишког Народног позоришта, испоставља зауман садржај који је естетизован у тој мери да се чини као непојмљив нама обичним смртницима. А у ствари, мелодија овог дела, његова утемељеност у језику и правилним и неправилним ритмовима изрека, народних мотива, максима и пословица, наставља да одзвања дуго после представе, суочавајући нас са оним што је у нама, што је испод површине свакодневног говора и делања, са реком којом ће нас превести жедне уколико не освестимо шта се дешава.

И џаба се онда питамо – а ко је Славољуб, његова жена Драгиња, син Алекса и брат Крсман. Ко је Ноћна фрајла, је ли она неки чудан цветак-зановетак или приказ неког већег зла. Јесу ли женски ликови у представи умножени до инвазије ознака вештичјег лудила и бунила шекспировског или фаустовског типа. Џаба се питамо, јер је то знак отпора. Знак да хоћемо да се пробудимо и докажемо себи да је то све сан. Да нама не управљају невидљиве и нечастиве силе какве су похота и пожуда, каква је посвећеност материјалним, сексуалним инстинктима, жељом за поседом и одржањем тог поседа.

Представа у Нишу суптилно и на ритуализован естетски начин нас уводи, тачније заводи да јој се препустимо и препознамо у себи жељу. Она нас и музички и ликовно еротски опчињава и тера да изгубимо појам о реалности. Композиторка Ирена Поповић Драговић зналачаки компонује ритмичне и репетитивне матрице које подсећају на дечје песмице, у редитељско-кореографској стилизацији игре Хора Сиротица атрактивно изведене да од дечје наивних постану еротски сензуалне. Сведена боја костима Татјане Радишић – црна – и њихова форма: проста мушка сукна, џемпери и одела, хаљетци на бретеле налик спаваћицама, које и током игре откривају белину коже на раменима, рукама и ногама, откривају и вечну форму маскулине и феминине енергије. Животности црно-белог пара. Користећи простор у оркестарској рупи на нишкој народној позориници, узимајући први ред и у публици, сценографија редитеља Бранислава Мићуновића има више планова. Направљена тако да сцена буде празна, очишћена, отворена у дубину са низом светлосних портала и засенчених делова кроз које мизансцен добија ефекат камере опскуре, димензију кретања у дубину, кроз тунел, поступак је који представу додатно визуелно оплемењује и профилише у стилу њене костимографије елегантно сведених вечерњих одела на забави у сред ничега, где нема ни стола ни кревета.

И поред свега набројаног, податног за филозофски и поетски настројене критичаре, лепо смишљеног и изведеног на начин да је импонзантан глумачки ансмабл нишког позоришта представу одиграо без грешке, чврсто верујући у оно што игра, остављајући без даха, ипак има нешто што и даље остаје као питање. За кога је ова представа. Или, чему. Поклоницима дела Александра Поповића који би сваки његов комад погледали на сцени, иако евидентно тежак за драматуршку обраду. Репретоару неког естетски елитно профилисаног позоришта које за публику има људе вичне и жељне високе уметности, попут моде. И, што је најважније, иако је у рецепцији већ одавно јасно да Поповићеви комади често могу да буду лепши и сврховитији као лезе драме (за читање), него на сцени, и поред разрађеног рада и сарадње на релацији драматург (Дејан Петковић) и редитељ (Бранислав Мићуновић), поготово у оном делу који се односи на кључну употребу музичко-сценског третмана хора Сиротица – да ли је ово цело нишко упризорење „Ноћне фрајле“ достојно и одговарајуће читкој, ако не и лакој, радо гледаној позоришној поетици Александра Поповића, већ описаној на почетку.

Игор Бурић

Фото: Никола Милосављевић/ НП Ниш

Ова критика је део пројекта „Критичарски караван“ Удружења позоришних критичара и театролога под покровитељством Министарства културе и информисања