КРИТИЧАРСКИ КАРАВАН НА ПРЕДСТАВИ “НЕКИ ВАЖАН ЧОВЕК” У ЗАЈЕЧАРУ

Позоришни монумент Николи Пашићу

Није лако направити представу о државнику. Како представити његов живот? Породичне односе? Политику? Зашто би то радили у позоришту?

Такво нешто ипак покушао је Жељко Хубач, пишући драму „Неки важан човек“ за Народно позориште Тимочке крајине „Зоран Радмиловић“ у Зајечару. Жељко је у представи и редитељ, аутор дизајна сцене и сонгова, што свакако није олакшало задатак. Можда га је само учинило саморазумљивијим од онога што је виђено у оквиру посете зајечарском позоришту „Критичарског каравана“. Овај пројекат Удружења позоришних критичара и театролога финансира Министарство културе и заиста је реткост да окупља критичаре, доводећи их у места где таква рецепција обично изостаје.

Прва и основна премиса је била да је зајечарско позориште желело да има представу о свом суграђанину. То није реткост и спада у одавање почасти, као и подизање свесности да никада није реч о томе одакле си, него ко си и какав си. Споменик Николи Пашићу не само у Зајечару је заиста велики и Жељко Хубач се бавио тим аспектом, колико је он важан човек за политику у Србији (и Југославији) на прелазу из модерног у савремено доба које су обележили – ратови. „Србија међу шљивама“ лако би могла да се замени синтагмом „Србија међу ратовима“ и то је свакако део ове представе, на моменте драматично приказан сценом војника трећепозивца, упечатљиво растрзаног га игра Дејан Цицмиловић, који исповеда како су му погинула четири сина. Орден на његовим грудима сада само силуета на платну шињела војничког кроја (костимографија Петре Фотез) сјајан је детаљ, баш зато што га нема.

Има у представи још политичког агона, у борби између краља Милана и Пашића, кроз коју је приказана та судбоносна историјска путања између добитака и губитака свих српских, па и југословенских ратова. Истина је да та нека питања висе и данас, али више имам осећај да се често бавимо њима како би остали у зачараним круговима…

Играјући краља, глумац Иван Нинчић страсно, физичком појавом и дејством врло уверљиво напада не само Пашића, него и идеологију социјалиста, анархиста са Истока, као и превртљиву политику Запада. Глумац Милош Танасковић као Пашић све време не пада у жар, него игра унутрашњи немир лика, који споља изгледа као да нема питања, као да је сасвим самоуверен и одлучан у оно што заступа и што представља. Најјачи моментум у изградњи овог насловног лика, „неког важног човека“, онај је са почетка, када глумац скида вештачку браду и бркове, а затим касније у представи, придодаје им и цело одело на офингеру који постаје својеврсна илустрација. Овај поступак би се могао тумачити и као одбијање да се пуко биографски или дидактички, едукативно илуструје Пашићев живот, што се свакако постигло у одређеној мери. Том поступку одустајања од илустративности која није до краја баш скроз спроведена, доследна је и редитељска стилизација игре на начин да су разоткривени механизми театра. На моменте се чак чује и глас инспицијента, а види се и позадина сцене. Глумци понекад делују као да имају и приватне реакције. Међутим, није саморазумљиво зашто се за тим посегнуло. Можда и зато што рампа, као четврти зид, ипак постоји у игри.

Породични односи у представи су приказани кроз упечатљиве сцене Николе Пашића са женом Ђорђином. Евидентно ожењен за политику, Ђорђина коју веома сугестивно и женствено игра Ана Бретшнајдер Танасковић, на тренутке крхко, на тренутке јако, показује жену која је пристала на то, помирила се са тим.

Пашићев син Рада, познати пробисвет, није детаљније карактерисан. Као јаку и напраситу нарав представља га глумац Јован Вељковић. И овде се у веома извесној мери увиђа колико писац, истовремено и редитељ нису толико дубоко водили рачуна о нијансирању радње, психологији ликова, њиховом развоју. То што је већина ликова и њихових односа једнодимензионална, не доприноси плану дистанцирања од илустрација. То се у најбољем случају постиже употребом сонгова, врло снажних музичких, емотивних и социјалних карактеристика.

Могуће је да је жеља аутора да представи Пашића као студента, све са Светозарем Марковићем (Бранислав Мијатовић) и Бакуњином (Габријел Бећаревић), мужа, оца (Пашићеву ћерку Дару игра Марија Станковић), ратника, политичара, отишла предалеко у замаху. Рецимо да кроз једну сцену, интервју са новинарком коју врло концентрисано и убедљиво, без вишкова игра Наташа Петровић, може дубље да се уђе у драматичку сложеност његовог лика, или ону када са краљем Миланом, не са сином, расправља о животу њихових потомака.

Са сценографијом која представља небо (идеологију?) које се слило и по земљи (сцени), такође, није се далеко стигло у погледу развоја.

Једна веома похвална ствар у вези представе „Неки важан човек“ Жељка Хубача у Зајечару јесте то што је уз њу објављена и истоимена књига, као и додатак „Дневник проба и друге белешке о драми и представи“ драматурга и позоришног критичара Александра Милосављевића. Жао ми је што пре предаје овог текста нисам стигао детаљније да је прочитам, поготово зато што ценим рад колеге Милосављевића. А можда је и боље, јер моја критичка рецепција у етичком смислу сада је чистија. Та врста професионалног односа према колегама у малим културама као што је наша била би важна тема за излагање у неким другим приликама.

Игор Бурић