„Лажа и паралажа“ у Кикинди: Без контекста и дубљег смисла

Лажа и паралажа је прва Стеријина комедија (1830.), спада у његова рана дела и не може се поредити – по структури, поетици, сложености ликова и тематици – ни са Тврдицом, ни са Покондиреном тиквом, која из ње на известан начин произилази, а најмање с маестралним Родољупцима.

Ипак, лажна титуларност и лажно представљање, притворство и самохвалисање до имбецилности, воздизање до у небеса својих „подвига” и „постигнућа” данас надалеко превазилазе фантазмагоричну причу о путовању на Месец Стеријиног лаже Алексића подједнако као што и паралаже данашњих бединтера и слугу покорних тих бескрупулозних лажова и продаваца магле превазилазе Митино подаништво и удвориштво у паралажи за рачун тобожњег барона Голића, али и у своју (ситну) корист, наравно.

Лажно представљање, лаже и паралаже су један од два основна тематска мотива овог Стеријиног комада који је оличен у двојици побратима по преварама и марифетлуцима. Други оличавају удавача Јелица, покондирена провинцијалка наводно одгојена и образована на узорима западноевропске културе, а заправо омађијана (заведена?) погрешним лектирама и тривијама из петпарачких “румана”(романа), и њен неснађени, простодушни и приглупи отац.

Њих двоје су идеални представници поводљиве “масе”, плодно тло и издашно нађубрена њива за манипулације оне прве двојице прекаљених занатлија преваре и лажи. Дакле, и упркос раном писму Стеријином, проницљив редитељ има довољно елемената за актуализацију, осавремењавање, контекстуализацију или реконтекстуализацију.

Редитељски концепт Стевана Бодроже састоји се само (и једино!) у томе што је све лаже и паралаже двојице превараната, и све маштарије и жудње несрећне паланачке удаваче опседнуте ноблесом, отменим унтерхалтовањем и манирима “великог” света сместио, у форми позоришта у позоришту, на сцену која призива естетику и поетику неког профаног, китњасто-кичерског дилетантског позоришта тривијалних (позоришних) илузија.

Та референца и није проблем, можда чак има и амбицију да проблематизује актуелну позоришну сцену у Србији, али је недаћа у томе што се читава представа на којој се приказује Стеријина Лажа и паралажа претвара у нешто слично, у наивно, застарело, конзервативно, неинвентивно позорје које чак није ни смешно, а камоли нешто више од тога.

Нема контекста, савремених референци, проблемских сучељавања, прожимања или судара два света огрезла у лажи и илузијама, нема чак ни градације лажа и паралажа, наивности, слепог веровања, поводљивости и заводљивости. Речју, нема основног одговора на питање ко су данас Лаже и Паралаже, а ко Јелице и слични „у-свашта-верице”.

Да ли ми данас заиста живимо у друштву у којем се лажа и паралажа доследно упражњавају по моделу обрнуте пирамиде: од врховних државних институција, од такозване елите до основне ћелије, најширих и најнижих слојева друштва? Да ли је лаж у име тобожњих општих и виших циљева постала нека врста друштвено прихватљиве категорије, а опседнутост лажним вредностима препоручљив и прихватљив начин живота?

Да ли Стеријина моралика и дидактика данас делују анахроно и наивно или имају сасвим друге, савремене конотације? Да ли ми, дакле, живимо у времену лажи или смо просто опседнути лажима и лажним вредностима па, слепи код очију, не видимо шта се крије иза шарене лаже умотане у наизглед скупоцени папир? Шта је нама данас Европа и западноевропска култура, а шта смо ми њој, итд, итд… Ништа од тога ни за наслутити.

Штета, и због глумаца који су се нашли у небраном грожђу недомишљеног редитељског концепта, и због позоришта у Кикинди, али и због Стевана Бодроже, јер овако бледа представа није била за очекивати од редитеља његове репутације.

Слободан Савић

Извор: РТС
(Критика је део пројекта Критичарски караван Удружења позоришних критичара и театролога, под покровитељством Министарства културе и информисања).