Ljubinko i Desanka

Iz današnje vizure može da izgleda neobično kada se inscenacija nekog od dramskih tekstova Ace Popovića nađe izvan okvira društveno-političkih okolnosti i kada reditelj predstave nastale po delu ovog autora ne insistira na vezama između svojevremeno subverzivnih piščevih ideja i odjeka njegovog dela u sadašnjoj epohi, odnosno onoga što nas na ovom planu trenutno pritiska. Dabome da smo svi mi uvek junaci Popovićevih komada – mi sa našim vrlinama i naročito manama, jer ovaj pisac je izvanredno umeo da prepozna neke od osnovnih mentalitetskih crta ovdašnjeg naroda. Njih je na duhovit način povezivao upravo sa društveno-političkim prilikama, ukazujući na kompromise koje redovno pravimo i na našu sposobnost da se izmigoljimo iz jednog i srećno uklopimo u naredni društveni i politički sistem.

Milana Neškovića, reditelja zrenjanisnake predstave, nije zanimala ova dimenzije Popovićeve dramske literature. Interesovalo ga je, međutim, pitanje da li je u ovom svetu moguće biti srećan. Naravno da odgovor na ovo pitanje zavisi od subjektivnog doživljaja stvarnosti, pa i društveno-političkog konteksta, no Nešković, zajedno sa dramaturginjom Jelenom Mijović, u Popovićevom komadu Ljubinko i Desanka prepoznaje prostor u kojem se pitanje potrage za srećom razmatra mimo politike. Pa ipak, i ovom prilikom Popovićevi dramski junaci, baš kao i akteri zrenjaninske predstave, ostaju čvrsto vezani za ovdašnji mentalitet.

Istina, oni imaju svoje slabosti i skrivene namere, katkad nehotično a ponekada namerno spas traže, i pronalaze, u nesporazumima u komunikaciji, u veštim laviranjima između istine i vlastitih adaptacija istine, neretko lažu, ali uvek su dosledni u vlastitoj naivnosti i vazda ostaju iskreni u potrazi za srećnom. Takvi, uprkos svim manama, oni po Neškoviću zaslužuju da budu srećni. Zato će im reditelj i dramaturginja, obezbediti upravo takav završetak predstave. U zrenjaninskoj inscenaciji se, naime, na kraju ove priče neće pojaviti folirant iz Popovićevog komada koji će pokupiti Desanku i odvesti je put hepienda kakav ona u svojoj socijalnoj ograničenosti zamišlja, niti će Ljubinko ostati sam i očajan. Nakon svih peripetija i gotovo trilerskog popovićevskog raspleta, kada bivaju raskrinkane sve skrivene Desankine namere, zrenjaninska predstava zaokreće ka srećnom završetku preuzetom takođe od Ace Popovića, ali iz njegove televizijske serije Ceo život za godinu dana.

Ipak, ni ovaj srećni završetak nije u potpunosti izvestan; i on ima dvostruko dno, pa ga možemo tumačiti na različite nečine. Naime, scenski razvijajući Popovićevu dramu, Nešković na nekoliko mesta ubacuje koreografisane interludije, neme plesne scene koje pokazuju kako bi ova priča, inače bremenita nesporazumima, mogla da bude srećno okončana. Reditelj, dakle, pokazuje naličje grotesknog narativa u kojem od samog početka slutimo postojanje greške. I na samom kraju, kada situacija postaje beznadežna, kad se ispostavi da naizgled nevini susret Ljubinka i Desanke u parku mora da rezultira fijaskom, tada – opet na osnovu Popovićevog spisateljskog rešenja – nastaje preokret i neočekivani srećni završetak.

Druga je stvar da li ćemo u njega sasvim poverovati, da li i on pripada interludijima koji su prethodno, tokom predstave, u nekoliko mahova samo nagoveštavali mogućnost sreće? Mi odgovr pouzdano ne znamo. I sam Popović je često u svojim delima ostavljao mogućnost dvostrukog tumečenja kraja. Tako je i kod Neškovića i Jelene Mijović. Šekspir bi rekao: kako vam drago.

Jedno je, međutim, sigurno: zrenjansinska predstava je uzbudljiva, neškovićevski vanredno maštovita na planu izbora rediteljskih rešenja, popovićevski dosledna, zasnovana je na joneskovskim igrama apsurdom, glumački je raskošna zahvaljujući odličnim Sari Simović, Milanu Kolaku, kao i Ivanu Đorđeviću i Jovanu Toračkom, i napokon umetnički je relevantna.

Aleksandar Milosavljević

2. Program Radio Beograda – pozorišna kritika

Kritika je deo projekta „Kritičarskog karavana“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.