Marius fon Majenburg, Perpleks, režija Goran Golovko, Narodno pozorište Užice

U svojim redovnim lutanjima kroz teatarski život ove države Kritičarski karavan Udruženja pozorišnih kritičara i teatarologa Srbije između ostalog je posetio i dva Narodna pozorišta – užičko i pirotsko. U prvom je na repertoar postavljena inscenacija komada Perpleks Mariusa fon Majenburga u režiji gosta iz Hrvatske Gorana Golovka, a u drugom predstava Sve nesrećne pozorice liče na srećne porodice, autorski projekat reditelja Patrika Lazića i dramaturškinje Milene Depolo.

Teško je odgonetnuti zašto su se Užičani odlučili da publici ponude baš ovu Majenburgovu dramu, a posebno je, s obzirom na končani rezultat, nejasno zbog čega je režija komada poverena Golovku. Problem je u tome što je reditelj inscenaciji komada pristupio kao da se u ovom delu iz 2010. godine nemački dramatičar nije poigravao dramskom formom iz ugla postdramskog spisateljskog iskustva, nego je napisao više ili manje klasičan vodvilj zasnovan na seriji nesporazuma. Fon Majenburg se u drami bavi problematizovanjem identiteta čoveka osuđenog na život u savremenom svetu. A taj je svet do te mere dehumanizovan i toliko je komplikovan da praktično poništava identitet svojih aktera kao jedno od najvažnijih čovekovih svojstava. Ko smo mi i šta smo, pita se Majenburg, a već i samim naslovom komada sugeriše da je na ova pitanja danas teško ponuditi jasne odgovore. Zato su njegovi dramski likovi zbunjeni, smeteni, dezorijentisani, katkad potpuno izgubljeni zbog stalnih pritisaka da u javnosti, i to u najužem krugu porodice i intimnih prijatelja, prihvate drugačije identitete.

Pisac pokazuje da je identitet osoba ovog doba relativizovan i da ne zavisi od naše volje ili naših svojstava nego od funkcija koje nam diktiraju spoljašnje okolnosti i zahtevi sredine na koju smo osuđeni, određeni su, dakle, tuđom voljom. Otuda junaci Majenburgove drame tumaraju kroz život neprestano se sudarajaću s tuđim zahtevima, željama i očekivanjima, nikada istinski svoji, vazda spremni da bez roptanja i suvišnih pitanja prihvataju uloge koje su im namenute spolja.

Takvi dramski junaci se bezmalo ponašaju poput likova iz komada Ežena Joneska, jednog od otaca dramske avangarde i teatra apsurda; no razlika između ovog pisca i Fon Majenburga, a samim tim i između njihovih dramsko-literarnih prosedea i spisateljskih senzibiliteta, definisana je vremenom koje je proteklo između, na primer, Joneskove Ćelave pevačice, premijerno izvedene 1950. godine, i Majenburgovog Perpleksa. Ova razlika je, između ostalog, određena i činjenicom da je još u formativnoj fazi svog života nemački dramski autor svakako čitao Joneska, te da su drame Ćelava pevačica ili Lekcija na izvestan način upisane u Majenburgov dramaturški kôd. No, taj je kôd tek jedan od elemenata Fon Majenburgovog dramskog spisateljstva.

Ono, međutim, čega kod Joneska nema tiče se načina na koji Fon Majenburg dramski razigrava ideju apsurdnosti egzistencije i na koji ovo specifično osećanje života inkorporira u svoj literarni postupak, te na taj način proširuje prostore koje je njegov slavni prethodnik jasno naslutio. Jer ma koliko da je Ćelava pevačica – ponajpre zbog govora dramatis persona i situacija u kojima su se našli – u doba svog nastanka bila revolucionarno nova, ona je i dalje sužanj starih dramskih formi. U međuvremenu polje slobode dramskog pisca značajno je prošireno, pre svega na taj način što autori nove drame, pa i postdramskog prosedea, sada rasterećeni ma kakvih konvencija i neopterećeni kritičkim odnosom prema tradiciji, mogu slobodno da se poigravaju svim elementima koji im stoje na raspolaganju.

Tretirajući Fon Majenburga kao vodviljistu, kao autora puke komedije zabuna iz kojih proizilazi niz apsurdnih situacija, svodeći dakle inscenaciju drame na efektan plasman duhovitih replika, na brzu glumačku igru i jurcanje između famoznih troje vrata koja su postala jedan od zaštitinih znakova ovog žanra, reditelj užičke predstave, s jedne strane, scenski pojednostavljuje komad, dok s druge, zbunjuje tamošnju publiku koja je blagodareći užičkom festivalu i predstavama s tamošnjeg repertoara, i te kako spremna i za veće izazove od onih koje bi danas mogao da ponudi nemački dramatičar. Čitava jedna dimenzija ove složene drame tako je u užičkoj inscenaciji izostavljena, čemu je, između ostalog, doprinela i scenografija Mie David. Premda na pozornici ne vidimo pomenuta vrata koja po pravilu provociraju žestoki tempo igre i generišu mogućnost gomilanja zabuna, ono što nam je ponuđeno kao scenski prostor samo je naglasilo pojednostavljenu metaforu aktuelne stvarnosti koju reprezentuje ambijent malograđanskog doma. I tu je bio kraj, kao da problem zamene identiteta i, uopšte pogrešnih identiteta, danas nije mnogo širi i opštiji.

Nema sumnje da je, na planu konačnog rezultata, predstva Perpleks duhovita, da povremeno provocira smeh u gledalištu, ali je isto tako izvesno i da se inače vrsni glumci – Vahidin Prelić, Biljana Zdravković, Dragana Vranjanac i Dejan Maksimović – prilično muče dok su na sceni, a njihovi pokušaji da sebi olakšaju prisustvo na pozornici najčešće se manifestuje u preglumljivanju, odnosno u prenaglašavanjima čiji je cilj banalno animiranje publike.

Aleksandar Milosavljević

Izvor: 3. Program Radio Beograda – pozorišna kritika

„Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja“.