Mediteran

Beskrajno plavetnilo neba koje se stapa s morem tek neznatno drugačije nijanse plave boje, a sve to bogato začinjeno opojnim mirisom četinara i ravnomernim, hipnotičkim zvukom neumornih zvrčaka – eto slike Mediterana; kolevke evropske civilizacije, svojevrsne materice koja nas uvek može vratiti drevnim mitovima i obezbediti prenatalni spokoj u kojem ćemo, makar samo privremeno, zaboraviti na sve nevolje i muke koje su nas snašle po rođenju.

Upravo će idiličnu sliku ovakvog blaženstva ponuditi priča iz koje je, prvo, nastao film Mediteraneo¸ a sada i predstava Mediteran lazarevačkog Puls teatra. Priča je jednostavna: dok svet grca u Drugom svetskom ratu, vod italijanskih vojnika se iskrcava u nedođiji i zaposedna maleno grčko ostrvo, jedno od onih koja se i na najpreciznijim mapama pojavljaju tek kao jedva vidljive tačkice. Tu će ovi nesrećnici provesti vreme tokom kojeg je svet preživljavao jednu od najstrašnijih apokalipsi u svojoj povesti. No, da li su junaci ove priče uistinu nesrećni? Teško. Naime, na njih neće zaboraviti samo italijanska komanda, britanski komandosi, grčki i albanski partizani, nego i kompletna zapadna civilizacija.

Pritom, niko od ovih vojnika nije fašista, niko od njih nije dobrovoljac, niti je oduševljen ovim ratnim pohodom i okupacijom ostrva. Čak i najstroži među njima, narednik, suštinski nije militantna osoba, nego samo pokušava da što preciznije oponaša ozbiljnog vojnika. I baš kako to biva u priči o Odisejevim postrojsnskim lutanjima, i glavni junaci ove pripovesti će na mediteranskom otoku biti zatočeni čarolijom; ali ne Kirkinom, no onom velikog mediteranskog plavetnila iz koje je nekoć rođena Afrodita. Ubrzo Italijani počinju da dišu dahom mediteranskog spokoja i zaboravljaju na stvarnost sveta.

Nevolja sa scenskom interpretacijom ove priče je u tome što se ona, ma koliko podobna za ekranizaciju, ne uklapa u dramski koncept. Pretočena u dramu, ona postaje problematična jer je lišena sukoba; u ovom slučaju svi potencijalni sukobi će se istopiti u pomenutom mediteranskom ambijentu. Upravo sudar ovako idealizovanog mediteranskog spokoja i pozicije Italijana kao okupatora koje je zapravo zatočio duh Mediterana, postaju izvor humora u kojem se iscrpljuje radnja ove predstave.

Reditelj Erol Kadić ne pokušava da iskorači izvan okvira blagog, nežnog humora i pušta da se priča raspliće u vedrim tonovima. Tako, recimo, potencijalno problematična veza lokalne prosititke i italijanskog vojnika biva tretirana kao nešto što je u mediteranskom ambijentu prirodno. Na isti način je – dakle bez nagoveštaja sukoba – rešen i odnos između pravoslvnog sveštenika i Italijana katolika, dok se otvoreni poziv na homoseksualni odnos tretira izvan bilo kakvog konteksta samo kao duhoviti geg.

Na taj način reditelj zapravo na probu stavlja šarm glumačke ekipe i ansamblu prepušta da se, kako ko zna i ume, nosi sa zadacima kakve podrazumevaju karakterizacije likova i uspostavljanje odnosa između njih. Sve je ovde, dakle, na samoj površini, lišeno je dublje analize karaktera i međuljudskih realacija, a scenska igra je svedena na laku zabavu. Samo će Danilo Petrović kao Farina i Ivana Nedeljković u ulozi Babe ispod površine potražiti i pronaći dublje slojeve rola koje tumače. Pa ipak, predstava Mediteran svakako će nas makar na jedan tren izmestiti iz prenapete stvarnosti i premestiće nas u prostor bajke u kojem je spokoj danas jedino moguć.

Aleksandar Milosavljević
2. Program Radio Beograda – pozorišna kritika

Kritika je deo projekta „Kritičarskog karavana“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.