Mina Stanikić: ŠKK

– Studiraš, a?
– Da.
– I šta ćeš kad završiš faks? Da pališ odavde?

Da pališ odavde. Da pališ odavde. Da pališ odavde. I dok ove reči odjekuju u glavi najmanje svakog drugog, ako ne i svakog studenta u Srbiji, a vrlo često i onih koji već dugo više nisu studenti, one polako prelaze u: da palim odavde.

Rediteljka Maja Maletković, glumac Željko Maksimović, dizajnerka Dunja Sabljić i producent Oleg Misirača postavili su sebi pitanje: Should I stay or should I go, odnosno paliti ili ne paliti. Ispovesti i iskustva ovo četvoro ljudi pretočena su u predstavu What the fuck are we doing here, a mahom se tiču pitanja odlaska ili ostanka. Baš njih četvoro na scenu donose svoje priče uobličene dramaturškim radom Katarine Janković. Autori predstavu otvaraju navođenjem aktuelne statistke o nezaposlenosti mladih i „odlivu mozgova“, a nastavljaju predočavajući događaje iz novije srpske (jugoslovenske) istorije kroz svoja sećanja sve do današnjice.

Predstava se izvodi na engleskom jeziku bez prevoda. Opravdanost igre na stranom jeziku na domaćoj sceni, koja bi mogla biti dovedena u pitanje, nalazi se već na samom početku, kada se izgovara: Pričamo na engleskom, jer kada mladi u Srbiji govore na svom jeziku, niko ne sluša. Izvedbom na engleskom jeziku postignut je efekat nelagodnosti, jer se shvata da mladi više ne pričaju srpski, da odlaze. A ako na mladima svet ostaje, onda Srbija nema na kome da ostane, pa bi tako fenomen odlaska mogao biti početak konačnog rasipanja nacije koja se asimilira u nekoj drugoj sredini, gubi svoju kulturu, tradiciju i jezik, a time i prestaje da bude nacija.

Autori ove autobiografske predstave svoja iskustva donose forsirano, bez autentičnosti, bez emocije, monologe govore mehanički kao da pripadaju nekom drugom, preglumljujući, što odaje utisak njihove distanciranosti od svojih priča. Ako su oni sami distancirani, onda je tek gledalac miljama udaljen od tih monologa. Uprkos tome, scene u kojima rediteljski postupak zasenjuje glumačku igru efektno su iznete: takva je scena prikaza detinjstva tokom NATO bombardovanja i kasnije tranzicije. Kroz svaku od prikazane četiri dečije igre provlači se crvena vrpca. Bilo da su se igrali rata, bilo da su se igrali lutkama, svaka od scena bi se završila šikljanjem crvene vrpce. U jednoj od scena koje se tiču sadašnjice, prosečne plate u Srbiji, Nemačkoj i SAD predočene su kroz formu izbora za mis, a plate predstavljaju autori. Personifikacijom plate upire se prst u ljude kao krivce za bolno nisku platu u Srbiji, ali ostaje nejasno da li su krivci „Srbi neradnici“ ili oni koji su iznad ili zapošljavaju „Srbe (ne)radnike“.

Nakon niza scena koje negativno opisuju Srbiju danas, ili su je opisivale kroz istoriju, deluje da stavovi autora smekšavaju. Tvrde da ipak nije sve tako sivo, da Srbija nudi besplatno školstvo i zdravstvo i državu koja finansira kulturu. Dok se ove „prednosti“ Srbije izgovaraju sve glasnije, postaje sve jasnija nepoverljivost autora u svoje iskaze. Tvrde, zatim, da je srpska svakodnevica dobra svakodnevica i da je srpska kafa dobra kafa. Karikirajući opšteprihvaćeni hedonistički srpski ritual ispijanja kafe, autori ismevaju čitavu dobru srpsku svakodnevicu. Dakle, poručuju autori, izgleda je ipak, ako se date u analizu kao što su se oni dali, nebo nad Srbijom sivo. A poneki zrak sunca koji se kroz to sivo nebo promoli zaslepi ljude, pa oni tako zaslepljeni pomisle drugačije!

Ono što zapravo nije skroz sivo jeste kostim koji je crno-beli (Dunja Sabljić). Autori na sebi imaju i srebrni detalj oko vrata, zglobova, nogu ili torzoa. Ovaj nakit u vidu svojevrsnih okova vezuje autore za Srbiju. Međutim, njih ne vezuje samo nakit, već i metalne konstrukcije oblika kocke koje autori dovlače za sobom izlazeći na scenu. Do kraja predstave oni će sedeti, stajati, čučati u tim konstrukcijama, pa bi se moglo reći da ih one vezuju na zajedničkom nivou – predstavljaju ograničenost u mogućnostima odlaska, dok ih nakit vezuje intimno – predstavlja ličnu vezanost za određenu sredinu.

Ma koliko ih nakit i konstrukcije vezivali, toliko ih prostor „odvezuje“. Predstava je smeštena u intimnu atmosferu studija Jugoslovenskog dramskog pozorišta: sa obe strane publike nalaze se veliki natpisi Arrivals i Departures, dok se sa razglasa čuju nerazumljive informacije. Autori su na aerodromu, spremni za odlazak. Međutim, ovaj aerodromski prostor ostaje neiskorišćen tokom cele predstave, čak i na kraju, kad Oleg Misirača najavljuje svoj odlazak, on ne napušta scenu kroz vrata ispod natipsa Departures, već se samo povlači u dubinu scene dok ostatak ekipe ostaje na sredini i predstava se završava. Bez obzira na to što odlazak Misirače nije efektno izveden, on je za predstavu od izuzetnog značaja: Katarina Janković, dramaturškinja koja je bila deo premijerne podele, sada je u Nemačkoj, i u predstavu se kratko uključuje javljanjem preko Skajpa. Na njeno mesto uskočio je Misirača, ali uskoro ni on više neće biti deo autorske četvorke, pa se nameće pitanje dokle će ova predstava menjati podelu. Ta dva odlaska su, iako potpuno neplanirana, najznačajniji rediteljski postupak ove predstave, ako bi se rediteljskim postupkom mogao nazvati uticaj stvarnog života na evoluciju jedne predstave.

Krik stvarnog odlaska i Katarine Janković i Olega Misirače i mnogih drugih neimenovanih mladih ljudi, kao i gromki odjek otpozdrava ispod natpisa Departures na aerodromu Nikola Tesla, čuju se jače nego agresivni song Maje Maletković. Reči ovog songa, koji dolazi tako iznenada nakon niza pevljivih songova, postaju sasvim nebitne i gube se u decibelskim visinama urlanja u mikrofon. Osim što stvara nelagodnost slušnom aparatu, ni ovaj song, pa čak ni predstava, ne uspeva da nadjača urlik ljudi koji su zaista otišli ili odlaze.

Naposletku ostaje pitanje: ŠKK ova predstava pokušava da nagovesti? Da mladi odlaze? Poznato. Da nije dobro što odlaze? I to je poznato. Međutim, nije poznato kome se autori obraćaju tom nejasnom ili nepostojećom premisom. Ograničavajući svoju potencijalnu publiku izvedbom na engleskom, autori automatski vrše selekciju publike. Ukoliko se obraćaju onima koji svoje znanje engleskog nameravaju da upotrebe u svrhe odlaska, nisu uspeli da ubede ni da treba ostati, a ni da treba otići. Ukoliko se obraćaju onima koji ih teraju na odlazak, a pretpostavimo da je to državna uprava, (u predstavi je to „Beograd“, bez objašnjenja kako je to neodređen pojam Beograda krivac), po svoj prilici ih ta uprava neće čuti makar pričali na svim jezicima sveta. Čini se da autori nemaju jasnu sliku ko bi to trebalo da ih sluša, kao ni kome je predstava namenjana sem njima samima.