Ministarka u kandžama devedesetih godina

Raskošna značenja Nušićeve komedije „Gospođa ministarka“ (1929), u skoro stogodišnjoj istoriji njenih tumačenja otvarala su nepregledne prostore različitih scenskih interpretacija, od pitkih i nepomućeno vedrih komedija, do tamno apsurdnih tragedija sa naglašenim političkim i egzistencijalističkim smislom. Nova predstava rediteljke Olje Đorđević je na strani komički izoštrenih tumačenja gde su produbljeni izvori smeha u prvom planu, može se reći i glavni razlog njenog postojanja. Radnja se dešava devedesetih godina, scenografija, kostim, kao i detalji radnje su upadljivo određeni ikonografijom devedesetih, od dizelaške odeće, preko turbo muzike, buljenja u španske serije, sumnjive proroke i Miloševićeve govore na televiziji, do ispijanja „Step“ sokića i citiranja Ruške Jakić (scenograf Damjan Paranosić, kostimograf Milica Grbić Komazec). Svako ko je živeo tih devedesetih godina biće verovatno podstaknut iskopavanjima detalja iz ovog vremena opšteg sunovrata vrednosti, izazovno odabranog kao polja ogledanja Živkinih petnaest minuta slave. Adaptirani Nušićev tekst vrca od šarolikih dosetki i doskočica, dopisanih detalja koji obilno začinjavaju likove šireći opseg značenja na planu verbalne, kao i situacione komike. Može se reći i da je ova predstava vrsta političkog vodvilja gde su likovi povremeno nalik Fejdoovim karikaturama, na primer u izboru da Sima bude mutavac, što donosi nov izvor smeha, iz zamućenog značenja njegovog govora.

U predstavi su likovi neobično razrađeni, svaki ima neku specifičnost koja ističe komičke vrednosti, a pojedini glumci igraju više likova, otkrivajući i moći transformacije. Deana Kostić vešto oblikuje Živaninog sina Raku, u grubim muškim crtama predstavlja nemirnog buntovnika, šanera iz devedesetih godina, sirovih, neotesanih reperskih pokreta. Kostićeva igra i seku Soju, sa prenaglašenim, komički provokativnim ženskim atributima, kao i bivšu ministarku Natu, uštogljeno odmerenu, a ta različitost likova ima dodatni scenski šarm. Sonja Milojević predstavlja bezvoljnu Živaninu ćerku Daru često zatvorenu u svoj svet, zanesenu muzikom koju sluša preko slušalica, što se može tumačiti kao vid otpora, ili udaljavanja od majčinog podivljalog snobizma. Vladimir Milojević specifično gradi lik njenog muža Čede, mangupa koji predstavlja kopiju Caneta iz „Partibrejkersa“, njegovog prepoznatljivog stilizovanog govora i držanja. To ima snažne komičke efekte koji se dosledno produbljuju tokom cele predstave, brojnim i odgovarajućim citatima iz pesama „Partibrejkersa“, na primer, „za ministra moraš da budeš rođen loš“. Ivan Tomašević je ležerni kalkulant Ujka Vasa koji ovde ima komički vrednu govornu manu, a Dragana Radojević je upečatljiva Anka koja pokušava da odvuče Čedu u spavaću sobu, živopisna je zbog prenaglašene pojave jake žene zavodnice, groteskno stilizovane, napadne, prešminkane.

Slobodan Petranović Šarac gradi niz likova, od koristoljubivog dosadnjakovića Pere pisara, do ucveljene tetka Savke, zbog travestije komički naročito atraktivne. Miloš Vojnović takođe spretno nosi nekoliko uloga, od mutavog Sime, preko otresitog policajca, do posebno markantnog Ninkovića, usiljeno otmenog držanja, ljigavo uglađenog salonskog karijeriste koji citira Šekspira i Vajlda. I konačno, Aneta Tomašević je verodostojna Živana, pokondirena tikvuša, neuka malograđanka iskrivljenog naglaska, koja sasvim pomahnita u novoj društvenoj ulozi. Njeni pokušaji da pređe u svet otmenog građanstva su naročito komički uspešni kada pogrešno koristi reči koje ne razume, na primer „konzum“ umesto „konzul“, „indijanski orah“ umesto „indijski orah“, kada sa mukom uči istoriju slikarstva, ili se napije i naduva, ubeđena da je to put visokog stila.

Radnja teče glatko i razigrano tokom većeg dela predstave, pažnja gledaoca malo popušta u drugoj polovini, kada pada komički naboj uskovitlanih događaja, pa se može reći da je bilo prostora za njihovo zgušnjavanje. Na primer, scena porodičnog skupa kod Živke, kada joj dolazi lešinarska familija da se ogrebe o njene izrasle društvene moći, razvodnjena je u odnosu na originalan tekst, izvodi se rasparčana, podeljena u nekoliko fragmenata, pa nema probojniju, koncentrisaniju snagu koju ima u tekstu. Uprkos povremenim padovima u snazi razigranosti prizora, sa sigurnošću se može reći da je Šabačko pozorište dobilo jednu bujnu, vrcavu i maštovitu komediju koju će publika rado dolaziti da gleda, predstavu okrenutu konceptu zabavljačkog pozorišta, gde se kritički tonovi, ipak, neizbežno probijaju kroz salve
smeha.

Ana Tasić

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture