Mnogo buke (ni oko čega)

“Laža i paralaža”, prva Sterijina komedija, napisana sa moralizatorskim ciljem, korigovanja ljudskih mana i ponašanja, ne ulazi u grupu njegovih najvrednijih dela. Jovan Hristić, teoretičar drame, ovom delu je opravdano zamerao neiskorišćenost dramskih situacija, kao i to što su Sterijini komični karakteri “objekti moralne demonstracije”, a tek onda aktivna dramska lica. Danas je ova komedija neosporno tematski prepoznatljiva, neprijatno prepoznatljiva, zbog opšteg društvenog izigravanja, lažnog predstavljanja i varanja, te razlozi njenog postavljanja na scenu, u idejnom smislu, nisu nimalo diskutabilni. Ipak, zbog nedovoljno vešte skrojenosti teksta, od savremenih scenskih tumačenja se naročito očekuje neki oblik značenjske nadgradnje, ili iskorak u žanrovsko-stilskoj interpretaciji, što je, na primer, bio slučaj sa uspešnom somborskom predstavom u režiji Gorčina Stojanovića (2008).

U vezi sa tim, odluka reditelja Stevana Bodrože da Sterijin komad proširi uvođenjem novih situacija pozorišta u pozorištu, predstavama, ili predstavicama koje Jelica igra za rođake i prijatelje, jeste zanimljiva. Jelica je u Beču, gde ju je otac poslao na školovanje, razvila strast prema knjigama koje su je udaljile od realnog života, romantizovale su njen pogled na stvarnost, odenule ga u veo iluzija, koji će prevaranti brutalno iskoristiti. Njena zanesenost knjigama u Bodrožinoj predstavi se proširuje zanesenošću teatrom. Na posebno postavljenoj sceni na sceni, ona teatralno igra sentimentalne junakinje, sanjajući o velikim ljubavima i životu okupanim sjajem. Imajući u vidu situacije u Sterijinoj komediji, maskiranja Mite i Alekse, u barona Golića i njegovog slugu, ideja postavljanja pozorišta u pozorištu, kao drugog nivoa igranja, naročito je izazovna. Nažalost, u predstavi to nije iskorišćeno, nivoi igranja i pretvaranja nisu veštije isprepletani, zbog čega se može reći da jedna provokativna ideja u realizaciji nije dovoljno artikulisana, nije razvijena. Drugi problem izvođenja ove ideje je neumerena pojačanost tona Jelicinih igrokaza na sceni u sceni. Ona previše galami igrajući romantične heroine, što uglavnom zamara gledaoca, produžava trajanje radnje, urušava njenu dinamiku i u celini nepovoljno utiče na doživljaj predstave. Jasna je namera da se karikiraju Jelicini nastupi, ali karikatura, da bi bila efektna, treba da se uobliči sa merom, mora da se opravda kroz funkcionalnost.

Uopšteno posmatrano, igra glumaca je stilski neusaglašena i najčešće je preterana u jačini izraza. Anđela Kiković u stvaranju lika Jelice je u ređim trenucima uverljiva, kada je umerenija, u scenama koje otkrivaju njenu naivnost i lakovernost, dok je uglavnom preglasna u teatralizaciji. To je slučaj i sa likovima Alekse (Nikola Joksimović) i Mite (Vladimir Maksimović), gladnih i dronjavih hohštaplera koji smišljaju ujdurme da bi napunili prazne stomake. Oni su takođe povremeno autentični, kada nastupaju suptilnije, i zaista je šteta što nisu tako igrali tokom većeg dela radnje. Mihailo Laptošević realističnije predstavlja Jelicinog oca Marka Vujića, zbog čega nejasno odskače od ostatka ansambla, pri čemu i njegov lik, obeležen lakomislenošću i pomodarstvom, ima dovoljno materijala za karikaturu. Jelicin verenik Batić (Aleksa Marković) je umerenije karikaturalno uobličen, dok je Marija (Tanja Markov Križan), prva Aleksina verenica, takođe previše izražajna u stvaranju lika prevarene (razjarene) žene, u čemu podseća na žrtve zavođenja Don Žuana.

Kostimi Maje Mirković su maštoviti u stilizovanosti, kao i dizajn scenskog prostora, preukrašenost scene na sceni koja sugeriše da je ceo svet zaista pozornica (scenograf Zorana Petrov).

Na kraju predstave se upadljivije uvodi fina, melanholična osećajnost, sa setnim pevanjem Zmajeve pesme “Tiho, noći”, uz krupni, svetli mesec u pozadini. Šteta je što ovakvih prizora u predstavi nema više, odnosno što se nije išlo tim putem, delikatnijeg usaglašavanja karikaturalnog i poetskog izraza,  i stišavanja mnogo buke (ni oko čega).

Ana Tasić

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.