Nataša Gvozdenović: San i java na pozorišnim scenama

Vlast i njena opozicija

Jedan sivi stan sa sivim zidovima, sivim vratima… potpuno siv, sa fingiranim/ nacrtanim pokućstvom. Na sredini scene je kauč na kojem se dešavaju susreti, svađe, mirenja. Kauč je saborno mesto zajednice.

Vlast i njena opozicija: Aleksandar Marinković, Jasminka, Hodžić, Nađa Nedović Tekinder, Dejan Cicmilović i Aleksandar Mihailović igraju na granici farse i drame apsurda. Igraju duhovito, bez karikiranja, igraju zastrašujuću stvarnost koja nas okružuje.

Egon Savin režira iskusno u službi priče, sa namerom da ona bude tačno duhovito i gorko ispričana – sasvim svedenim sredstvima, slikajući društvo koje ima ne samo naopak nego i rasturen sistem vrednosti, u kojem ne samo da se raspala porodica kao kategorija, nego je ukinut odnos između ljudi, niko ne vidi i ne čuje, odnos postoji samo kao sitan, šićardžijski… pokazujući u najkraćem – ruglo. Ponižen svet koji se unižava bez granica. Svet u kojem je kič osnovna mera stvari.

Vlast i njena opozicija gorka je komedija iz pera Nebojše Romčevića, smeštena u Srbiju danas. U porodicu jednog čoveka koji je nekad bio intelektualac ali ga je beda toliko ponizila, da se prodaje bezočno za male pare. I, naravno, ni tu se dobro ne izračuna.

Vlast i njena opozicija stavlja i vlast i opoziciju i sve aktere u jednu ravan, donosi na scenu jednodimenzionalan svet lišen heroja, lišen ikakvog etičkog kodeksa – kroz duhoviti ključ predstavlja stvarnost kao jednu učmalu, gadnu baru.

Romčevićev komad dolazi direktno iz stvarnosti koju živimo, u kojoj vlada mešavina populizma i niskosti svake vrste. Komad istovremeno nosi humor i gorčinu vremena u kojem živimo.

Scenografija Marije Kalabić (sa početka teksta) markira beživotni svet lišen i smisla i uzbuđena, a kostim Biljane Krstić diskretno ga prati.

Hasanaginica

Hasanaginica: Milan Nakov, Danica Stanković, Natalija Galeban, Aleksandar Radulović, Aleksandra Stojanović, Danijela Ivanović, Zoran Živković i Aleksandar Aleksić graju pažljivo prateći narativ drame, iznad svega sa dubokim razumevanjem Simovićevog jezika. Publiku kroz predstavu Hasanaginica, u pirotskom Narodnom pozorištu, vode spretno kao vešti veslači kroz brzu, a široku reku.

Danica Stanković igra Hasanaginicu sa merom, bez patosa kao mladu ženu koja je potpuna žrtva okolnosti. Podseća na konstataciju Marte Bereš – da je Hasanaginica Hamlet. Hasanaga Milana Nakova buran je i prek, dok je beg Pintorović Aleksandra Radulovića gotovo andrićevski lik intriga i spletki – dobrog porekla i zle volje. Onaj koji se zapravo krije. Dok imotskog kadiju Aleksandar Aleksić slika upravo kao junaka balade koji dolazi sa druge strane ogledala, iz drugog sveta, kao neprežaljeni san.

Reditelj gradi predstavu u klasičnom ključu sledeći ritam drame, naglašavajući kako porodičnu dramu tako i ritam balade. Svet slika kao tamnicu, likove stavlja na među svetova tako da pripadaju vremenu kad je balada nastala, dok se Trebinje i Gacko porede sa Stambolom i Bagdadom, a opet, slikajući ljudsku psihu, spaja ga sa današnjicom, pokazujući kako priča putuje kroz vreme.

Scenografija Sergeja Svetozareva sluti na svet kao na zatvor i tamnicu jednako kao i kostim (istog autora) jer su svi u crnini, u žalosti, jedino je Hasanaginica u crvenom, u onom momentu kad je nesvesno odlučila svoju sudbinu… i u belom kao mlada koja umire i predaje se mrtvom dragom. Muzika Dimitra Andonovskog prati rediteljski ključ, nenametljivo služeći priči.