Nataša Gvozdenović: Božji ljudi ili potraga za izlazom

”Božje ljude ” je u Narodnom pozorištu u Vranju režirala  je Nataša Radulović, a u predstavi igraju: Jelena Filipović, Bojan Jovanović,Tamara Stošić, Nenad Nedeljković, Milena Stošić, Marko Petričević, Aleksandar Mihajlović, Dragan Živković, Radmila Đorđević. Igraju ljude sa margine, prosjake, zaboravljene i zapravo- uvek prisutne. Igraju donoseći muku i želju za begom, grč i potrebu da se dođe do života dostojnog čoveka, budeći saosećanje kod gledaoca.

Predstava nastaje prema zbirci ‘Božji ljudi’ Bore Stankovića koja je objavljena na samom početku prošlog veka, sadrži dvadesetak priča i prati sudbine izopštenih i prokletih. A sa prokletima, kao i sa blagoslovenima znate kako je – putuju kroz vreme paradoksalno-neokrnjeni, takvi kakvi jesu. Rediteljka smešta naše junake u jedan beo prostor  koji je mene pre svega asocirao na prostore kakve donosi spot grupe Depeche Mode u numeri Personal Jesus.  Ovde na jedan specifičan, diskretan način rediteljka referiše na Džonija Keša – jer gde ima nasilja tu ima i Hrista, na izvestan način to nalazimo i kod Stankovića i kod Keša.

Pratimo sudbine uboge grupe ljudi, priče se prepliću, uvode vas ako ne u genezu, ono u skicu prokletstva – kako život propada tačnije dospeva na margine – negde iz igre i odnosa saznajemo.

Režija Nataše Radulović pokazuje ono što bi simbolički bio krst na pustom polju – horizontalu i vertikalu života junaka i koliko god da bi neke stvari, ako govorimo o rediteljskim postupcima, naizgled mogle biti jasnije, na primer odnosi među junacima, upotreba muzike ili plesa, ona uspeva da donese svet prokletih koji iz bespuća pokušavaju da dočekaju smrt ili da pobegnu nošeni idejom o zajednici.

Scenografija (Nataša  Radulović) stvara kontekst u kojem narativna matrica nalazi svoje mesto – pošto otvara u svojoj belini puno asocijacija- osećamo da je pred nama breg, zaravan, da je groblje (kako stoji u tekstu) limbo, a i predvorje koje nas vodi u večnost gde će se napaćene duše zaista i konačno odmoriti. Scenografija upućuje na traganje za mirom. Na čistinu nužnu za novi početak.

Muzika Ane Кrstajić se trudi da naglasi burne, neuralgične tačke predstave. Кostim Ivane Mladenović prati Stankovićev milje, možda bi u detalju mogao biti savremeniji, no u scenografiji, koja otvara mnoštvo asocijacija, svakako funkcioniše.

‘Božji ljudi’  donose jednu istinsku muku koja svojim teretom može obuhvatiti  i mnoge socijalno zaštićenije živote – jer naravno ljudi žive u obilju kao u logoru. ‘Božji ljudi’ prenose sveprisutnu muku u  Stankovićevom pripovedanju koja nas uči da je da je potreba da se iz nje izađe prirodna i nužna.

Nataša Gvozdenović

foto: NP Vranje

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja