Nataša Gvozdenović: Edeš Ana

Radnja romana ’’Ana Edeš’’ smeštena je u Mađarsku nakon raspada austrougarske monarhije vreme neposredno posle pada vlade Bele Kuna. Buržoaski sloj ponovo dobija svoja prava. Kostolanji piše o ljudskoj sudbini jedne „devojke“ sluškinje u bogatoj kući, piše o vapaju koji nije izgovoren, piše o sistemu koji vas na jedno mesto smešta i onda urniše, piše o odnosu onih koji su gore i onih koji su dole.

Komad počinje molitvom za umiruće. Dramaturškinja Kata Đarmati kako i sama kaže nije menjala ni jednu Kostolanjijevu reč – o tome da nije lako dramatizovati roman izlišno je govoriti, no Kata Đarmati to već znamo ume to da čini i u ovom slučaju pisac je njen moćan saveznik, ona stvara skelet kroz koji je veoma lako pratiti priču – jasne slike, jasan narativni tok. Ona ostavlja bogati i zavodljivi Kostolanjijev jezik na pravim mestima onako, da se iz njega oseti magija koja bije. Spretno vas naposletku, na kraju putovanja vraća na početak na molitvu za umiruće.

Čovek koji služi kao Ana Edeš po svojoj prirodi introvert koji nailazi na jednu histeriju, hladnoću i neempatičnost u svetu u koji stiže po prirodi stvari još se više zatvara. Gazde bez dece, on koji je karijerista na jedan gramziv malograđanski način gospodin Vizi i ona gospođa vizi hladna i histerična, otuđena čak.

Hermina G. Erdelji igra Anu Edeš iz unutrašnjeg znanja o njoj, zato je igra jasno i blisko – spolja zatvorena jer se tako štiti (spram gazdaričine hladnoće i neempatičnosti sveta prema njoj) u ćutanjima Hermina Erdelji igra tako da uspeva da ispuni prostor svojim prisustvom – tako da je vama u publici jasno kako zavodi mladog godspodina gosta u kući rođaka Vizijevih, potpuno iz instinkta, na koji način ga voli, kroz kakvu traumu prolazi pošto ostane u drugom stanju i naravno mora da abortira. Nakon abortusa on je odbacuje. Vama je jasno zašto se još više zatvara nakon tog odbacivanja, razumete čak i zašto odbija solidnog muškarca koji je prosi i ostaje kod gazdarice, ostaje u poznatom. I postaje senka. koju niko više čak ni ne vidi. Svirepo. I često. Kako Hermina od Ane čini živu junakinju vi osetite trenutak kada je mera prevršena i kada ona onim živim delom sebe ubija svoje gazde. Natalija Vice kao gazdarica gospođa Vizi, Zoltan Molnar kao mladi i površni Anin ljubavnik, peštanski bonvivan, Arpad Černik kao gospodin Vizi, Ervin Palfi kao prijatelj Aninog ljubavnika i muškarac koji je prosi, svi oni skladno igraju svoje uloge u Aninoj sudbini – svako sa merom igra svoju rolu, tako da publika lako prati priču.

Reditelj Jožef Cajlik dobro okrestrira predstavu – jasno je kada neko izlazi iz uloge i u tećem licu upućuje publiku o pstupcima lika koji igra i kada se ponovo u lik vraća. Igra se sa publikom na sceni, predstava je i intimna i veoma otvorena prema svojoj publici.

Kraj je odlično rešen – pošto smo videli da je Ana počinila ubistva jedan od glumaca poziva publiku da ustane i za tren smo svi u sudnici i čekamo presudu i čujemo molitvu za umiruće na sceni. Molitvu koja je otvorila predstavu. Deli se zajednički doživlaj. Samo znam da Ana Edeš neće u pakao. Sasvim sam sigurna, ako govorimo u tim kategorijama.

Predstava dobrog ritma i vešte dramatizacije Kate Đarmati. Napeta u pravim trenucima, nije lišena zanosa i moćnog Kostolanjijevog jezika. U kojem svakako vidimo i pošasti naših dana.

Nataša Gvozdenović (Radio Novi Sad, 21.12.2015)