Nataša Gvozdenović: Iz mraka u novi život

Na sceni je hrpa peska ,  četvoro glumaca koji jasno  igraju decu, koja će odmah po početku da nestanu u rupi u podu. I videćemo ih kako nam se obraćaju sa video bima, tačnije iz podruma u koju su sišli. Upravo odatle počinju  svoju priču.

’’Pretposlednja panda ili statika’’ predstava je šabačkog pozorišta u režiji Maksima Miloševića koja je nastala po tekstu  Dina Pešuta, a adaptaciju i dramaturgiju  potpisuje Marija Ratković.

U predstavi igraju: Kristina Pajkić, Strahinja Barović, Miloš Vojnović i Jovana Pantić. Igra se sa visokim energetskim potencijalom, spretno, međusobno usklađenim, u intenzivnom tempu, oni igraju kao da je  ’’Pretposlednja panda ili statika ’’ više od predstave, vrsta inicijacije kojoj prilaze posvećeno i složno.

Dino Pešut  govori o generaciji  rođenih devedeset i neke i o njihovoj desetogodišnjici mature. Godišnjice mature uvek su, po mom doživljaju,  mesto , makar samo u tih nekoliko sati, kada se ljudi preispituju i bar delimično- svode  račune. Traže kakav- takav balans.  Služeći se ovom proslavom Pešut progovara jednu generacijsku priču- generacija rođenih za vreme trajanja poslednjih balkanskih ratova ili tik  iza njih. Govori iz prespektive sadašnjosti o onom što je bilo i o onom što će biti. Govori o tome koliko je budućnost učitana u prošlost i postavlja pitanje koliko je možemo iz sadašnjeg trenutka menjati?  Svako odrastanje boli, to znamo, onda kada je obojeno prisustvom rata koji traje ili koji je tek završen, a o kojem se donekle govori, a najviše ćuti, posebno je komplikovano i bolno. Pešut donosi jednu priču o odrastanju na ovom terenu sa svim što je u to odrastanje učitano- od čežnje, potrage za identitetom, preko ratova, sloma jednog sistema i nespretnog i nespremnog  ulaska u tranziciju   i najzad neoliberalno/ tranzicijske borbe za novcem i uspehom. Govori o usamljenosti, potrebi da se pripada kontekstu u kojem je čovek podržan i može rasti. Rast se,na posletku,  kao što znamo,  ne završava sa završetkom škola, ima tu raznih incicijacija i kasnije. Marija Ratković  tekst  stavlja  u kontekst Šapca sa svojim toponimima, iako naravno to može biti i neki drugi grad na postjugoslovenskom terenu. Struktura je disperzivna  svoj pogled iz sadašnjosti okreće u prošlost u koju ide u slikama , opet, vrlo duboko i okreće ga ka budućnosti stavljajući jasno do znanja da na projiciranje budućnosti jasno utiče kvalitet i vrsta iskustva. ’’ Pretposlednja panda ili statika’’, stoji u programskoj knjižici u reči dramaturškinje , je priča o možda najvećoj neurozi  ove generacije – uspehu. I najstrašnijoj od  svih manifestacija uspeha- odlasku na desetogodišnjicu mature. U trenutku prvog susreta sa-onima –koje-znamo-ceo –život u trpetaju oka odvija se čitav traumatski odnos prema životu u savremenom društvu. Niz generacija koje su u vreme ratova na teritoriji bivše Jugoslavije bile u pretpolitičkom stanju, odrastale su u razorenom i konfuznom društvu što nas sve uvodi u politiku na niz veoma porizvoljnih načina- identitetske politike biramo i menjamo poput haljina za maturu.’’

Uvid do kojeg nas ovaj tekst dovodi  jeste svest o traumama ovih prostora koje se opet glasno ili ćuteći prenose na mlade. Prenose se tačnije sa generacije na generaciju i sa njima se treba suočiti, jer one svakako nađu načina da promole svoju ružnu glavu. Kada je obračun sa punom svesti i oči u oči, druga je to priča.

Reditelj Maksim Milošević vešto barata odnosima među likovima, upravo kroz dinamiku odnosa on gradi čitav svet ’’generacije devedeset i neke’’  tako da lako u glavi gledaoca otvara različite prostore od podruma u kojem se igralo ( podrum je naravno višestruk simbol jednog prostora ) komunicira na više razina, preko školskih dvorišta, klubova i naposletku restorana u kojem se dešava proslava desetogodišnjice mature. Jer – na sceni je zapravo hrpa peska, disko kugla i glumci, ali su prostori o kojima govorim  jasni i prisutni.  Upotreba videa je funkcionalna- sa bima vidimo šta se dešava u podrumu iz kojeg priča praktično kreće. Milošević vešto kreira atmosferu, kontekst u kojem se  drama zbiva i na taj način jednako  vešto od gledaoca čini saučesnika.

Kostim Marine Maričić progovara crno-belim opartovskim jezikom, on je i dečiji kostim u kojem se igra u pesku i cool kostim kojim se zavodi ili pokazuje pripadnost grupi, zbog svoje jednostavnosti on jednako otvara vrata mnoštvu  asocijacija.

Muzika Petra Mirkovića prati ritam igre  disprezivan , fragilan i žestok , kakav je i ritam teksta.

Dramaturgija, režija,  gluma, kostim i muzika složno i odlučno kreiraju jedan prostor beketovsko,/vedekindovski  u mešavini pustoši, pobune i želje za bliskosti.  Snaga ove predstave leži u stvaranjuprostora koji iskrsava pred vama na sceni i žestoko  pokreće asocijacije i budi u gledaocu sećanja i poziva na vrstu preispitivanja. Ni malo slučajno ’’Pretposlednja panda ili statika ’’ završava se u mraku-  sa pozivom na novi život.  Nakon jednog osetljivog i bolnog putovanja može vam se učiniti da se priča o desetogodišnjici mature završava u distopiji. Život u zemlji u kojoj tranzicija traje besomučno dugo,a  u okviru neoliberalnog kapitalizma i poslednjih ratova na Balkanu i svih trauma koje oni nose, a sa kojima se ni jedno postjugoslovensko društvo nije pošteno suočilo- to je kontekst u kojem stasavaju naši junaci- opredeljuju s e za ’’salonsku levicu ili hipstersku desnicu’’ … jedino što u takvom kontekstu čoveku ostaje, poručuje nam ’’Pretposlednja panda ili statika’’ šabačkog pozorišta jeste ili da nađe uporište koje će ga osvetliti ili će biti izderan i obesmišljen snagom ovog smutnog vremena u kojem živimo. Da parafraziram, kako u predstavi  stoji : ne može se sopstveni život prepustiti improvizaciji kao da nije naš.

Upravo snaga i predanost celog tima predstave daju svetlo, odnosno mogućnost zdravog projiciranja budućnosti.

Zato je predstava ’’ Pretposlednja panda ili statika ’’ šabačkog pozorišta promišljen repertoarski potez, jer  jasno i vrlo otvoreno komunicira sa publikom na više razina i progovara tačno iz konteksta ovog vremena i prostora.

Tekst o predstavi ’’ Pretposlednja panda ili statika’’ nastao je u okviru projekta ’’Kritičarski karavan’’ koji   pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja republike Srbije  realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije.

Foto: Promo / Šabačko pozorište