Nataša Gvozdenović: Kome to ide u račun da odužuje ovu zabunu?

U Somborskom Narodnom pozorištu premijerno izvedena predstava „Ćelava pevačica“ Ežena Joneska u režiji Ive Milošević. Rediteljka u reči reditelja kaže da je Jonesko u “Ćelavoj pevačici“ protestovao protiv malograđanskog buržoaskog konformizma  “govorio je da je upravo konformista, malograđanin izgubljen i dehumanizovan, okamenjen. Smatrao je da su reči malograđana samo šumovi lišeni smisla. Njegovo pozorište apsurda prikazuje svet kao nepojmljivo mesto. Koliko klišea i stereotipnih fraza mi upotrebljavamo u svakodnevnom životu, čudio se. U kojoj meri su ljudi koje u stvarnosti srećemo jedinstveni? Kao da su to bića bez lica , ličnosti bez osobenosti. “

Tri crvene zavese čine tri  zida, četvrti je otvoren prema nama , publici. Komad veštačke trave kao tepih i četiri bela kockasta taburea. Sve tri zavesese otvaraju kada neko ulazi i izlazi sa scene. Scenograf Gorčin Stojanović svet ove drame stavlja u dom Smitovih naravno u jednu  kabaretsku atmosferu koja daje jasan okvir našim junacima i onome što se sa scene poručuje.

U predstavi igraju: Biljana Keskenović, Dragana Šuša, Srđan Aleksić, Ninoslav Đorđvić, Sofija Mijatović i Pero Stojančević. Gospodin i gospođa Smit čekaju da na večeru dođu gospodin i gospođa Martin, tu je i služavka Meri i Vatrogasni kapetan kojeg odlično igra Pero Slijepčević. Čitav glumački sastav igra zrelo, sa jasnom svešći o tome kakav komad igra, kakav nam svet donosi na scenu, bez karikiranja, u nedvosmisleno apsurdnom ključu. Igraju toliko prirodno da nam verno prenose  doživljaj da je scenski svet zapravo naš. Lako se prepoznati u toj zbrci nesuvislog govora i neslušanja kao i odsustva svesti likova zbog nepostojeće refleksije koja vodi rastakanju identiteta. Svi naši junaci imaju  maske na licu, rediteljka na ovaj način slika depersonalizaciju, briše posebnosti likova. Pokreće jedno od Joneskovih pitanja, a to je pitanje identiteta.

Joneskov jezik je jezik  apsurda- kombinuje se u novim formama sa veoma živim  intruzijama drugih jezičkih struktura, govor postaje besmislen, nejasan. Jezik kao osnovna značajka identiteta kada postane nejasan, kada izgubi svrhu i smisao , svodi osobu na konfuziju kulminirajući u apsurdu. A u ovom komadu on postiže svoj klimaks.

Jonesko “Ćelavu pevačicu” piše vizionarski pre nešto više sedamdeset godina. Danas je svet na istom tragu samo ubrzaniji i dezorjentisaniji.

Uvek se, ne znam zašto, začudim, kada gledam ovaj komad ili ga čitam, kada uočim u kolikoj  meri je govor naših junaka govor savremenog sveta. Kao kod Joneska – nikog od junaka savremenog sveta to ne brine, indifirence belle, izvesni indiferentan stav prema činjenici da je komunikacija sve otežanija što smo više zatrpani informacijama. To je „beli šum“ koji nam onemogućava da čujemo i razumemo Sebe i Drugog.

Rediteljka Iva Milošević nam to govori jasno, bez depresije, predstavu postavlja  mudro tako da vas nasmeje, potrese i ukaže i na to gde smo i na to kuda bismo mogli dalje. Uvodi dozu humora, koji razrešava apsurd gluve inflatorne egzistencije.

U dramaturškom smislu, tekst prati samu Joneskovu, kako u podnaslovu komada i stoji, antidramu, sveden je na tačnu meru ,  ritam otvara druga značenja. Jasan rediteljski postupak i namera stvaraju  kontekst nadplanova koji se otkrivaju u predstavi. Veoma jasno čujete pesmu koju vam recituje Meri služavka:

VATRA

Polikandri su blistali u šumi

Jedan se kamen zapali

Dvorac se zapali

Šuma se zapali

Ljudi se zapališe

Žene se zapališe

Ptice se zapališe

Ribe se zapališe

Voda se zapali

Nebo se zapali

Pepeo se zapali

Dim se zapali

Vatra se zapali

Sve se zapali

Zapali, zapali

Rediteljka vrlo pažljivo i nedvosmisleno ukazuje na simbol na koji je ukazao Jonesko, ona ga čita jasno da ga publika tačno i oseti i razume – Jonesko kao simbol koristi vatru , izlazak iz apsurda je moguć kroz pročišćenje i ponovno rađanje, poput mita o Feniksu. Predstava se završava rečenicom: kome ide u račun da odužuje ovu zabunu? Vrhunski apsurd.

Jonesko komad završava tako što Gospođa Martin i gospodin Martin izgovaraju replike sa početka drame. Maestralna prezentacija suštine svakog apsurda. Sve se nastavlja ciklično, slutimo u nedogled.

U drami stoji da Meri govori:  „…Ali ko je pravi Donald? Ko je prava Elizabet? Kome to ide u račun da odužuje ovu zabunu? Ja to ne znam. Ne treba ni da pokušavamo da saznamo. Pustimo stvari takve kakve su….“

Dramaturška obrada teksta (  Iva Milošević) se gradi oko inverzije i skraćuje deo teksta na bitnu rečenicu kojom rediteljka završava predstavu. Razrešenje pitanja prepušta publici. Pri tom, u delu sa vatrom ukazuje na njega, za onog ko ima uši da čuje, rekla bih.

Kompozitor  Vladimir Pejković muzikom stvara prirodno okruženje predstave. Čini nedvojivi deo sveta koji se pred nama stvara, jednako kao i kostim Biljane Grgur koji nas vodi upravo – na večeru gde bračni par Smit čeka bračni par Martin.

Tri crvene zavese, tri zida koji se volšebno otvaraju kako bi junaci ušli na scenu ili izlašli sa nje. Četiri bela taburea i jedan tepih koji je zapravo komad zelene veštačke trave.  Kraj do kojeg nas Iva Milošević i čitav ansambl ove predstave vode je promišljen i moćan, u antagonizmu sa apsurdom koji se pred nama dešava i čiji smo deo.

Zašto je važno da se danas postavljaju drame apsurda? Ljudska egzistencija je apsurdna…počinje Alber Kami svoje predavanje u Alžiru. Ko sam ja? Ko si Ti? Kuda to idem? Kuda svi mi idemo? Ima li svrhe preći taj Put (život)? Zadatak je umetnosti da nas beskompromisno suoči sa tim pitanjima. Somborsko Narodno pozorište  je uspešno izvelo taj težak zadatak.

Nataša Gvozdenović

Nedeljnik Vreme, 17.12. 2020.

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.