Nataša Gvozdenović : Ljubavnice Elfride Jelinek

Predstavu ’’Ljubavnice’’ Elfride Jelinek u režiji Anđelke Nikolić gledala sam u pozorištu ’’Deže Kostolanji’’ u okviru Kritičarskog karavana. U predstavi igraju Aniko Kiš, Emeše Nađabonji, Beata Sekelj m.v., Boris Kučov, Gabor Mesaroš i Imre Elek Mikeš. Sve generacije aktera koje gledamo na sceni, dakle – oni koje malo deli od 40-te godine i ulaska u famoznu drugu polovinu života, kao i mlađi koji su ne tako davno stupili na scenu – i jedni i drugi svojom igrom – ujednačenom i posvećenom (glumci pozorišta ’’Deže Kostolanji’’ su svakako jedni od najspremnijih i posvećenijih u zemlji) pokazuju nam one tačke u kojima se prelama njihov odnos i osećaj koji imaju za vreme u kojem žive kroz tekst Jelinekove. Nisu lišeni ni gorčine, ni besa, ni duhovitosti, ni talenta. Sve je tu. Njihova igra je spremna na sve, oštra i jasna. Nije lišena topline i razumevanja.

Roman ’’Ljubavnice’’ Elfride Jelinek objavljen je 1975-te godine. Brigita i Pola, naše junakinje, rade u fabrici donjeg rublja smeštenoj u selu u Alpima. Čeznu da nađu dobre muževe i da se udaju. To je, uslovno rečeno, siže. No, ono što književnost Elfride Jelinek, po mom doživljaju, jeste – to su pevanja koja dolaze iz velike i zaumne dubine. Iz jednog pogleda okrenutog ka unutra koji se ne libi pogledati bilo kakvoj nemani u oči. To pevač čini zato da bi došao dalje do onog što je lepo, vitalno i uzvišeno. Ona govori o obespravljenosti ljudskog života, života svakog od nas na sceni, u publici, ima u tome brutalne, direktne poezije. Delo je objavljeno 1975-te (u to vreme Jelinekova je članica komunističke partije, svet je podeljen na istočni i zapadni blok, zid u Berlinu stoji čvrsto, terorizam progovara svojim jezikom, deluju Fatah, Brigada Rosa, a 1976-te Urlike Majnhof je počinila samoubistvo u zatvoru). Zbog odlučnosti i hrabrosti da stvarnost sagleda lišavajući je komfornih privida Jelinekova ima proročki dar i zato ovo delo jasno anticipira našu stvarnost (Mišela Uelbeka se setih, koji u romanu ’’Platforma’’ kaže: Stvorili smo sistem u kojem je nemoguće živeti i još ga izvozimo). Anđelka Nikolić upravo sledeći tu zaumnu liniju postavlja ovaj komad tačno i nežno prateći glas Elfride Jelinek i naravno, onda, da vas ova predstava boli, jer sve što se na sceni dešava je strašno i tačno. Puno bola, otuđenja, ludila. Ona ga postavlja kao jedan savremeni komad koji govori jezikom koji svi razumemo i koji ako hoćemo da priznamo sebi u svoj svojoj strahoti i apsurdu pripada svetu u kojem živimo. Dramaturgiju su radile Anđelka Nikolić i Kornelia Goli i one nas precizno vode kroz naopake pejzaže Jelinekove, ovo je obrnuta slika idile u kojoj se radnja dešava (idilično selo u Alpima).

Kostim i scenog  rafija Blagoveste Vasileve, donji veš, hulahopke boje kože, artificijelna muška odela i kavezi (jer sve je ovo jedan krik u kavezu naših Junakinja), sve to prati igru i upotpunjuje doživljaj, jednako kao i muzika Draška Adžića – koja nosi u sebi nešto lakrdijaško koje se sjajno uklapa u slike koje gledamo.

Bila sam na predstavi u svojstvu pozorišnog kritičara, znajući delo Jelinekove, a i poetiku Anđelke Nikolić očekivala sam da će susret između njih dve biti plodonosan. Pod utiskom upravo plodnosnog susreta izašla sam sa predstave puštajući da me doživljaj nosi sopstvenim asocijacijama do Paunda, Ginzberga, Beketa. Sa verom u poeziju stupajmo napred. Tako nekako.

Nataša Gvozdenović (Radio Novi Sad, 30.01.2017)