Nataša Gvozdenović: Otvaranje sluha

Fassbinderov ’’Žabar’’ priča je o besu, nasilju i mržnji. O ksenofobiji. O pošastima koja su u srcu iskustva savremenog čoveka. Fassbinder govori kroz grupu mladih besposličara iz minhenskog predgrađa. U blizini je fabrika, u fabriku dolazi da radi jedan Grk. Za kojeg prvo misle da je Italijan, žabar. A i to što je Grk dođe mu na isto … nije njihov. Rediteljka Bojana Lazić tu grupu smešta u nizak zagušljiv prostor sa neonskim osvetljenjem. Prepunim starih fotelja uredno poređanih u 4 reda. U uglu je frižider, u frižideru pivo, na frižideru tranzistor – prostor teskobe, fazbinderovski pejzaž besmisla. Glumci igraju grupu – iako različiti po imenima njihovi su postupci i opažanja slični. Slični po osećaju besmisla koji dele. Slični po malicioznosti koju pokazuju. Žabar, odnosno Jorgos kojeg tačno, iz kontrapunkta, igra Aleksandar Aleksić – tip drugog mentaliteta i običaja koji odmah nailazi na oštar doček, verbalni, a zatim i fizički. Da bi se na kraju asimilovao – dolazi Turčin u fabriku u kojoj je on – uskoro, pa i Grk ima koga da mrzi.

Lapidarni, ’’haiku’’, Fassbinderovi dijalozi funcionišu u tačnom okretnom ritmu koji s vremena na vreme biva proširen dugim muzičkim numerama koji pojačavaju atmosferu besmisla i teško podnošljive svakodnevice, u tišinama koje se pojavljuju se oseti muka. Grk kao zavodnik i žrtveno jagnje, Mari možda jedina na trenutke topla (Mihaela Stamenković) koja se zaljubljuje, prostor crkve kao prostor koji služi da se na nekoga baci kamen … u svetu u kojem Hrist nema šta da traži, jer niko ne traži njega – u jednoj ujednačenoj igri stižemo do nasilja kao ishodišta i slepe mrlje, jer – uči nas Fassbinder i ’’Žabar’’ pirotskog Narodnog pozorišta – ksenofobija nema kraj u svetu skučenih mogućnosti. Nasilje ili mržnja ne pokazuju svoja naličja – u tome je užas – kažu nam.

Igra i atmosfera koja se stvara stavljaju vas u skučen prostor ksenofobije, u prostor u kojem ne možete ni ruke da raširite. I kada napustite salu, ako dobro načuljite uši čućete, vašim unutrašnjim sluhom, eksplozije u robnim kućama u Nemačkoj sedamdesetih godina prošlog veka iza kojih je stajala grupa Baader-Meinhof. Negde mora da ekspolodira, od tolikog pritiska. Naročito u svetu koji nema svest o prisustvu utehe ili milosti.

U toj eksploziji je ishodište ’’Žabara’’ pirotskog Narodnog pozorišta kojeg je po tekstu Rainera Wernera Fassbindera režirala Bojana Lazić.

Nataša Gvozdenović (Radio Novi Sad, 14.11.2014)