Nataša Gvozdenović: Perikle

’’Perikle’’ – jedno od Šekspirovih dela za koje se nekako najviše sumnja da ga Šekspir nije pisao, to mi je uvek prva asocijacija. Koliko je to iz naše perspektive važno – to je druga priča. Elem – šabačko Narodno pozorište i prvo izvođenje predstave ’’Perikle’’ u zatvorenompredstava je premijeru imala u okviru Šekspirfesta.

Nikita Milivojević je komad postavio okretno, iz mašte – odmah se susrećete sa tom družinom u belom i na samom početku , kao gledalac, vi ulazite u prostor odgonetanja zagonetkimožda to ne činite naglas – ali se igra odmah živo prati.

Na sceni su muzičar i ispicijent koje vidite – skelet predstave vam je kao gledaocu dostupan. Zatim počinje pripovest koja je ispričana i odigrana – gotovo kao jedan pikarski roman, uzbudljiv , prepun čudnih, neočekivanih, suludih i moćnih obrta koji ova dobro raspoložena družina igra baš sad, baš tu za vas.

Trupa nije mala: Aneta Tomašević, Sonja Milojević, Zoran Karajić, Ervin Hadžimurtezić, Dejan Šarković, Vladimir Milojević, Deana Kostić, Miloš Vojnović, Strahinja Barović i Kristina Pajkić – čine skladnu družinu u kojoj svako nalazi dovoljno prostora za sebe, a jednako igra kao deo celine – u doborom ritmu sa ostalima – u jednoj velikodušnoj saradnji – jer svima je drago da vam pripovedaju urnebesnu Periklovu pripovest. Pratimo naravno našeg junaka koji beži iz Antiohije i pohodi razna druga carstva, tokom jednog od pohoda gubi ženu i kćerku sa kojima se na kraju volšebno sjedinjuje. Milan Vojnović koji igra Periklea igra junaka sa pravom merom , smešnog i snažnog ,a njegovu kćerku izvrsno i odlučno igra Kristina Pajkić. Milivojević nas podseća – da je prostor igre prostor mašte, da je mašta postojbina igre i da odatle sve dolazi – govori o teatru koje otvaranje skeleta – nimalo ne remeti da se bavi čudesnim – pošto je priča koju pričamo dugačka ( što je često i bila zamerka tom Šekspirovom komadu kada je o postavljanju na scenu reč) naši pripovedači je stalno skraćuju – ubrzavajući vreme – a nakon tog ubrzavanja obavezno sledi čudo. Teatar kao kuća čudesa. Razne su asocijacije koje se otvaraju – na momente ima nečeg gotovo volterovskog u priči, mada je po najpre jedne uzbudljiva šekspirovska pustolovina.

Gipka i elegantna predstava – koju svakako zaokružuju muzika Koste Pavlovića kao pripovest unutar pripovesti i izvrsni kostimi Jelene Stokuće.

’’Perikle’’ vas nesumnjivo uvlači u prostor pozorišne pripovesti, podseća vas koliko je to prostor koji otvara asocijacije i poseduje itekako svoje moći koje vas tako lako mogu zavesti. Podseća vas možda najpre – da je duga i uzbudljiva istorija teatra istorija igre i da smo jednako tu jedni zbog drugih oni na sceni i oni u gledalištu – ne lišava vas smeha, životnosti ni čežnje. Svi su potrebni sastojci tu – i igra teče lako i uzbudljivo. Iz tog crnog prostora scenerađa se i deluje čitav jedan svet tih dva sata teatarskog vremena.

Nataša Gvozdenović (Radio Novi Sad, 20.11.2015)