Nataša Gvozdenović: Romeo i Julija

Predstava ’’Romeo i Julija’’ premijerno je izvedena u zrenjaninskom Narodnom pozorištu ’’Toša Jovanović’’ 15. oktobra kada je obeleženo 70 godina rada Dramske scene i 60 godina rada lutkarske scene tog pozorišta.

Predstavu je režirao Nikola Zavišić, dramaturškinja je Kristina Bojanić, a u predstavi igraju: Milan Kolak, Una Đelošević, Stefan Juanin, Dejan Karlečik, Ljubiša Milišić, Jelena Šneblić Živković, Dragan Đorđević, Vesna Varićak, Prvoslav Zakovski, Milan Kočalović. Čitav ansambl prati složno Zavišićev dinamični tempo i kreira pred nama predstavu koja je izrazito živa i bliska. Oni izbegavaju svaku vrstu klišea i uspevaju da nam ispričaju dobro poznatu priču tako da je gledamo kao da je gledamo prvi put. To uspevaju pre svega zato što je svako svestan šta igra, osim toga igrom podržavaju jedni druge, uz potreban prostor i podršku.

Akterima je priča bitna iz različitih perspektiva, a promenu perspektive uvek donosi iskustvo, ali vas ostavljaju sa svešću (ili možda podsećaju, ako ste to izgubili iz vida) da čovek u svakom dobu može da ’’izgubi glavu’’ zbog strasti. Nije ta stvar vezana samo za Romeovo i Julijino tinejdžersko doba.

’’Romea i Juliju’’ Šekspir piše u zlatno, najzlatnije elizabetansko doba, to je jedna od prvih njegovih tragedija. Tada se Engleska preobražava, prolazi poslednju fazu ujedinjavanja. Morski putevi su joj otvoreni. Od ratarske zemlje postaje stočarska i industrijska. U engleske luke dolaze brodovi iz Italije noseći svilu, damast i taft, a Engleska izvozi svoje sukno. Italija im otvara rajska vrata estetskih naslada, da parafraziram Pignarrea.

Reditelj taj komad čita u našem digitalnom dobu koje karakteriše neverovatna brzina sa jedne i opet stvari koje imaju svoje trajanje u toj brzini. Centri kapitala se sele na istok, a Evropa je zatečena izbegličkom krizom, odnosno činjenicom da trpi žestoku promenu identiteta. No, kao što uprkos sveopštoj brzini majka dete i dalje nosi u svojoj utrobi 9 meseci, tako se i ljudi jednako zaljubljuju kao u Šekspirovo ili koje god hoćete vreme. Opet – važno je dobro ispričati priču. Imati pažnju i saučesništvo onog koji tu priču gleda i sluša. Zavišić postavlja ’’Romea i Juliju’’ kao priču namenjenu, pre svega, ali ne i samo, tinejdžerima kako mi kaže nakon predstave, dajući joj brzinu, stripovsku pokretljivost slika, vodi nas kroz žestinu ljubavne priče koja ne pristaje na kompromise. Čineći od oca Lavrentija di džeja on na jedan vešt način – dajući slobodu i pojačavajući ritam predstavi sve vreme čini da vidimo kako srca naših junaka idu ispred njih. A u tome, po mom doživljaju, jeste čar ovog komada. To jeste jedna žestoka vožnja u kojoj razum ne igra ulogu.

Dramaturškinja Kristina Bojanić vešto je sledila priču i jezik učinila bliskim. Scenografija Željka Piškorića i Vladimira Savića, naročito u igračkama koje vise negde iznad glava junaka govori o detinjstvu koje je ostavljeno negde iza, kavezi na sceni su oni u koje nas stavlja vlastita mržnja ili nefleksibilnost (kao naravno u slučaju zavade Kapuleta i Montega). Kostim Marine Sremac je precizan, sledi milje predstave – moderan je, nosi adolescentni pank šik. Znajući Zavišićev rediteljski rukopis otišla sam na predstavu očekujući dinamiku, stripovske scene, filmsku montažu – i to sam i dobila. Drži pažnju gledaoca i zna kome se obraća.

Međutim, ovog puta napravio je jedan tvist na kraju. Po Šekspiru Romeo i Julija na kraju umiru. Umiru i kod Zavišića, ali za svoje roditelje. U drugoj stvarnosti ljubav pobeđuje i oni su zajedno (setimo se kraja filma ’’Brazil’’ Teri Gilijema, to je bila moja asocijacija na taj kraj). Poruka koja se sa scene šalje tinejdžerima – mogućnost različitog čitanja stvarnosti, koja je potrebna, naročito u tom dobu, dragocena je i odlično plasirana. Nakon takvog kraja izašla sam zadovoljnog srca iz pozorišta. I smatram da je to jedan od najboljih načina da se pravi pozorište za adolescente – koje ne povlađuje, jasno je, blisko u pravoj meri i ima tačnu, dobru i naizgled neočekivanu poruku.

Nataša Gvozdenović (Radio Novi Sad, 25.01.2017)