Ništa nećemo zaboraviti

Samo na prvi pogled predstava Ništa nećemo zaboraviti zasnovana je na lokalnoj priči. Ovaj utisak proizilazi iz činjenice da je drama Tijane Grumić bazirana na romanima Vere Cenić, Vranjanke koja će u povesti ostati zabeležena kao prva doktorka nauka u ovom gradu. Istorija, međutim, neće odveć insistirati na drugom podatku iz života ove žene: Vera je po informbiroovskoj liniji 1948. uhapšena i, nakon dugog isleđivanja, deportovana je na Goli otok. Ono, dakle, što je zvanična istorija decenijama prećutkivala, a što se i danas retko pominje, ili je određeno političkim, češće politikantskim kontekstom, preselilo se u ispovedne romena Vere Cenić, a sada, evo, i u naslov predstave. I ne jedino naslov, jer kako je govorila Vera Cenić, „samo je zaborav pravi poraz za čoveka“. Upravo će ovaj njen stav postati i temeljni razlog za nastanak predstave.

Po strukturi, drama Tijane Grumić ima dva jasno odvojena dela. U prvom su scene iz poratnog života glavne junakinje: od momenta njenog ulaska u Dom sovjetske kulture gde gleda film, preko hapšenja po islasku iz bioskopa, mučnog procesa isleđivanja, zatim deportovanja u radne logore za Informbiroovke, tamošnjih tortura, pa sve do njenog izlaska na slobodu. U ovom delu autorka drame preuzima, naravno iz romana, i portrete drugih zaročenica – od onih koje su na Golom otoku iz ideoloških razloga, preko žena koje su bile žrtve porodičnih okolnosti a zapravo lično nemaju nikakve veze s politikom, pa do robijašica koje su u logor dospele slučajno. Iako gledalac predstave ili čitalac komada jasno oseća da svi ovi događaji i sve ove situacije ne pripadaju neposrednim iskustvima spisateljice drame i reditelja, nije moguće otrgnuti se utisku da su i tekst i scenska zbivanja nastali iz snažnih emocija Tijane Grumić i Juga Đorđevića. Ipak, izvesnu njihovu distanciranot u odnosu na temu prepoznajemo u nekim preopširnim epizodama. Takva je, recimo, scena sa „Dvorskom damom“ koju je na Goli otok doveo nesporazum, epizoda koja po svom sadržaju – subjektivni doživljaj robije – uprkos odličnoj igri Anice Petrović, deluje apartno u odnosu na glavni tok priče.

No, u drugom delu predstave, kroz lični komentar autoke drame, koji Đorđević scenski razigrava na sebi svojstven, rediteljski superioran i maštovit način, dokumentaristički će biti zaokružena ova priča. Tada i fragmenti sećanja golootočke zatvorenice iz prvog dela dobijaju puni i pravi smisao; tada iz sfere subjektivnog, lokalnog, ličnog bivamo premešteni u oblast opšteg; tada predstava postaje svedočanstvo o nesreći s kojom nas ovdašnja, ali i ne samo naša istorija, uvek iznova suočava, otvarajući prostore u kojima razaznajemo suštinu najrazličitijih emanacija zla.

Otvorena dramska forma, vešto i promišljeno preplitanje replika i didaskalija, iskaza dramskih likova i naratorskih komentara, sugerišu i karakter rediteljskog postupka kojim Đorđević glumačkom ansamblu omogućava da razigra sve elemente scenografije, kostima i rekvizite. Tako se sećanja glavne junakinje na naše oči postepeno transformišu u čistu, uzbudljivu i potresnu scensku igru, postaju autentičan teatar.

Provokativni dramsko-rediteljski postupak našao je odlične odjeke u igri glumačkog ansambla. U prvom planu su, po logici priče, ponajpre žene. Jelena Filipović u ulozi naratorke nosi i pokreće radnju, ali je sve vreme podređena principu kolektivne igre, s punim pokrićem glumački prolazi kroz sve traume glavne junakinje, obezbeđuje joj uverljivu nevinost i naivnost, ali daje i odlučnost i prkos. Bez naglašenih glumačkih sredstava, Žetica Jovanović liku Slavke Pogačarević daruje moćnu, veličanstvenu ljudsku dimenziju. Radmila Đorđević briljantno glumački pravda lik zloglasne Marije Zelić, upravnice ženskih kazamata, pokazujući njenu mračnu stranu, ali i otkrivajući psihološke dubine iz kojih je ova žena crpela snagu zla. Milena Stošić je ulozi Branke Marković obezbedila potresnu tragiku. Anđela Vlajković je kao novinarka Svetlana Lukić imala odgovarajuću provokativnost, a kao Mala Stana je sjano glumački oblikovala nevinost autentične naivnosti.

Svim ulogama koje su tumačile njihove koleginice odlično su parirali Bojan Jovanović, Marko Petričević, Marko Nikolić i Nikola Stojković.

Pred ovom predstavom je, kao uostalom i pred Pozorištem „Bora Stanković“, lepa budućnost.

Aleksandar Milosavljević

2. Program Radio Beograda – pozorišna kritika

2. Program Radio Beograda – pozorišna kritika