NOVI USPEH VRANJANSKOG POZORIŠTA

Od 1949. do 1956. godine, koliko je funkcionisao kažnjenički logor na ostrvima Goli otok i Sveti Grgur, među 14 hiljada zatvorenika bilo je nešto više od 800 žena. Jedna od njih, Vranjanka Vera Cenić, brucoškinja književnosti u trenutku kada je osuđena na dve godine ’’društveno korisnog rada’’, mnogo godina kasnije opisala je svoje kažnjeničko iskustvo u dokumentarnom romanu ’’Kanjec filma’’. Njime je otrgla od zaborava i sudbine mnogih svojih sapatnica, između ostalih i sugrađanke Slavke Pogačarević, rođene sestre narodnog heroja Sime Pogačarevića, po kome fabrika nameštaja Simpo i danas nosi ime. I dok poginulog heroja čitava država slavi, rođena mu sestra je izložena najstrašnijem maltretiranju i progonu.

Vera Cenić ostavlja svedočanstvo i o upravnici ženskog logora, Mariji Zelić, i o svim njenim surovim metodama u radu sa kažnjenicama. Reč je o ženi koja nikada nije odgovarala za svoje postupke. ’’Kanjec filma’’ zapravo donosi preciznu sliku mehanizma koji je lomio i slomio više hiljada ljudi, odabranih gotovo bez ikakvog pravila, i sasvim sigurno bez smisla.

Razumljiv je potez vranjanskog pozorišta, kao i samog grada Vranje, da se ovom predstavom oduži svojoj značajnoj sugrađanki, prvoj ženi doktoru nauka i profesorki književnosti, koja je umrla pre tri godine. Tijana Grumić ovo dokumentarističko štivo koristi kao središte svog teksta, usloživši ga dodatnim dokumentarnim materijalom u vidu prologa i čitavog drugog dela. Deo koji se odnosi na uspomene Vere Cenić ona daje linearnim pripovedanjem, u potpunosti poštujući predložak, dakle hronološki, od bezrazložnog hapšenja, preko sadističkog istražnog postupka, putovanja stočnim vagonima u nehumanim i ponižavajućim uslovima, do golootočkog pakla. Koristi pri tome podjednako ispovednu formu u prvom licu, kojom alter ego spisateljice komentariše događaje, dok ostala lica deluju kroz dramsku radnju.

Nekoliko epizoda nevezanih za radnju Tijana Grumić zadržava, iako su one primerenije prozi nego dramskog štivu. No, s druge strane, nisu to jedini iskoraci iz dramske radnje, tako da pre možemo govoriti o nameri autorke da mozaički, bez žurbe, iz različitih delova, ispriča jednu širu priču, koja prevazilazi davno prošlo vreme. Jer, polazeći na predstavu, teško da se nećete zapitati čemu danas Goli otok, dok nam je mnogo bliža traumatična prošlost ostala neispisana?

U prologu komada Tijana Grumić citira Rezoluciju Informbiroa, kao i odgovor CK KPJ upućen Moskvi. Tek potom počinje lična priča Vere Cenić, uhapšene jer je u Domu sovjetske kulture gledala ruski film. Drugi čin nastavlja kontekstualizaciju fenomena Goli otok koristeći dokumentarni materijal. On sadrži intervju upravnice logora Marije Zelić koji je dala Radio Beogradu, gde ona staloženo pobija sve optužbe na svoj račun. Tu su i delovi iz eseja Dubravke Ugrešić i Svetlane Slapšak, žena koje ovu priču iz prošlosti svojim životima uvode u našu savremenost, u naše živote. Jer su i one, u mnogo bližem vremenu, iskusile i bojkot i toplog zeca – termine iz logorskog rečnika. Tako da Goli otok nisu stvorili ni vreme, ni njegov geografski položaj, ni klima… Goli otok su stvorili ljudi, isti oni koji su stvorili Srebrenicu, isti koji su stvorili Oluju, isti koji su ubili Ćuruviju i Đinđića, i sva je prilika da nastavljaju sa tim radom u budućnosti. Zato na samom kraju i Vera Cenić i Tijana Grumić u isti glas poručuju:
’’ Mi ništa nećemo zaboraviti.
Kraja i dalje nema. Ja pišem, mi pišemo. Pisanje nema kraj, pisanje se
uvek nastavlja,
svaka priča traje dok god ima onih koji biraju da je čitaju.’’
Priča je zaokružena, nedoumica ’’zašto i dalje Goli otok’’ ovim je izbrisana.

Režija Juga Đorđevića obimni materijal otvorene dramske forme prevodi u jedinstvenu, umetnički čistu a uzbudljivu predstavu, u kojoj će i suvoparni dokumenti biti zaodenuti u živo scensko ruho. Skladno spojivši pripovedački ton sa radnjom, čin razmene saopštenja između Informbiroa i KPJ odlikuje i upečatljiva vizuelna komponenta, ne kao ilustraciju, već kao performans sukobljenih grupa. Na gotovo praznoj sceni (Andreja Rondović), bežeći od realizma, režija se u diskretnoj stilizaciji prvenstveno bavi karakterima i njihovim odnosima tokom zastrašujuće apsurdnih događaja. U obezljuđenom mehanizmu torture, svaka od žrtava nalazi svoj način da mu se odupre i preživi.

Ovu promišljenu i preciznu režiju čitav ansambl energično posvećeno sprovodi, s tim da je na ženskom delu najveći teret. Jelena Filipović, kao alter ego Vere Cenić, tokom tri i po sata sugestivno prolazi kroz čitavu skalu različitih stanja, u čemu joj bezrezervno verujete, uostalom kao i ostatku ansambla. Radmila Đorđević je u tumačenju zloglasne Marije Zelić pronašla jedan posebno uznemirujući ton prikrivenog neograničenog zla. Žetica Dejanović je skrušena i skršena Slavka Pogačarević, Milena Stošić prkosna i nesalomiva Brana Marković. Anđela Vlajković je nepismena i vitalna Mala Stana, Anica Petrović zanosna Dvorska Dama (jedina epizoda čije se značenje baš gubi u mnoštvu materijala). Bojan Jovanović, Marko Petričević, Marko Nikolić i Nikola Stojković nastupaju kao grupa, prvo istražitelja a zatim logorskih čuvara, ogrezlih u neumivenu bahatost i sadizam.

‘’Ništa nećemo zaboraviti’’ jeste, kao što rekosmo, priča o Golom Otoku, ali značenjem prevazilazi bilo lokalno bilo vremensko određenje, a kao umetnički čin više je nego dobrodošla na domaću pozorišnu scenu.

Aleksandra Glovacki
Kritika je nastala u okviru projekta Kritičarski karavan, podržanog od strane Ministarstva za kulturu.