O plutanju, Čehovu i Islandu

Predstava ZA SADA JE SVE OK je, kako kaže rediteljka Snežana Trišić, vrsta intimne fikcije. Uslovljena je vremenom u kojem je nastala, vremenu KORONE. Pratimo glavnu junakinju Milenu medicinsku sestru čiji brak je u krizi, jednoj od dugih bračnih kriza do kojih dolazi, jer vas svakodnevica guta. Kriza od onih koje traju dugo i često se ne prelome ni na jednu stranu, nego partneri ostaju u tom (p)lutanju u kojem su im tek glave iznad reke života, laganog i beskrajnog raspadanja. Protagonistkinja (oko koje se pletu sve priče koje vidimo na sceni) ima šefa na klinici, psihopatu, čiji mobing ona trpi. I kako često biva u tim situacijama ona ne zna na koji način da se nosi sa njim, odnosno, ne zna kako da postavi granice ili da prosto ode. Jednostavno se oseća zarobljenom u situaciji koju doživljava kao nepromenljivu. Jedan od pacijenata na klinici je svojevrsni „lajfkouč“ i „iscelitelj“, kakve ponekad srećemo u „ulogama“ hrabritelja bolesnika u bolesničkim sobama (igra ga izvrsno Nikola Rakić). On je zaumni element u predstavi koji negde daleko ukazuje na mogućnost promene perspektive. On vas kao kroz „vođenu meditaciju“ odvodi na Island gradeći u gledaočevom umu upečatljivu i snažnu sliku.

Predstava je neposredna i intimna refleksija stvarnosti. Vec postojeću teskobu naših junaka prisustvo virusa izoštrava. Snežana Trišić delikatnom režijom sa ansamblom stvara predstavu punu empatije, potrebe za bliskošću, za odnosom, predstavu u kojoj jasno vidimo čoveka sadašnjice. Svi smo Milena na određeni način: bez doživljaja autentičnosti unutar sopstvenog života, često dezorjentisani, suviše iscrpljeni da se koncentrišemo, mislimo i sagledamo situaciju u kojoj smo i spram nje se postavimo… imamo bezbroj izgovora, mutnog pogleda plutamo u sopstvenom životu kao u polusnu.

Tekst predstave se najvećim delom razvijao induktivno u toku građenja predstave, radioničarski i kroz improvizacije. Tekstove su većinom pisali glumci, da bi se njihove priče kaleidoskopskom organizacijom dramaturški slile u jednu. Iz dramaturškog ugla rada (Nataša Rajković) ova predstava je nastala iskustvenim pristupom kroz radionice u obradi tekstova Čehova na gotovo istovetan način koji je prisutan u Altmanovim filmovima. Igra Biljane Nikolić, Dejana Tončića, Bojana Veljovića i Nikole Rakića je ujednačena. Slika gorku sliku, saosećajući .

Svetlo na pozornici je tu u dve funkcije: da ogoli i da umekša ono što vidimo.

Muzika Irene Popović stvara relaksiranu atmosferu ali biva prekidana uznemirujućim zvukom telefona ili drugom vrstom zvučne distorzije. Muzika ističe niz mentalnih stanja koje definišu Milenin dan i u krajnjoj sumi čovekov život. Numere koje izvode glumci su mozaik koji govori o njihovim fantazijama. Žanrovski su različite: od džeza, preko sevdalinki do domaćeg i stranog popa: My baby just cares, A što ćemo ljubav kriti, Počnimo ljubav iz početka, Moj je život Švicarska… sve svedočanstva različitih čežnji.

Kostim Milice Grbić Komazec kao i gluma su tu da pređu rampu, da kažu: jednaki smo mi na sceni i vi u publici: kako živimo naše živote, šta nas mrvi, pod kojim teretima padamo, šta nas uspravlja, koliko je pribranosti potrebno za jasne uvide i kako do njih doći. Ova predstava podseća da je telo poslednje uporište identiteta i da svi imamo tačku pucanja, bolest dolazi onda kada telo ne može više da izdrži teret koji prima. Predstava Za sada je sve ok vas upravo svojom ‚‘fragmentarnošću‘‘ poziva da se osvestite i da uočite iz životnih vrtloga u kojima ste možete izaći uz jasnu promenu perspektive i potrebnu meru saosećanja. Da se sa bitnim događajima suočite izravno, bez guranja pod tepih.

Izvor: Radio Novi Sad

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

Nataša Gvozdenović