ПЕДЕСЕТ ДРУГИ ФЕДРАС

У Малом Црнићу је од 14. до 22. октобра одржан 52. ФЕДРАС – Фестивал драмских аматера села Србије. Ове године због промене концепције на Фестивалу драмских аматера села Србије могла су да учествују и аматерска позоришта из градова и мањих места. У оквиру пројекта ,,Критичка рецепција аматерског позоришта у Србији’’ писао сам о следећим представама које су учествовале на 52. ФЕДРАС-у: Ковачи Словачког позоришта ВХВ Стара Пазова, СКУД ,,Херој Јанко Чмелик’’ и Центра за културу Стара Пазова, Чорба од канаринца Позоришта ,,Јовица Јелић’’ из Банатског Карађорђева, Чудо у ,,Шаргану’’ Центра за културу ,,Масука’’ и Вечерња ружа Студија глуме – Театар 011. Редитељ Дејан Цицмиловић је био заступљен са три представе: Буре барута у извођењу Рачанског позоришта Културног центра ,,Радоје Домановић’’, Чудо у ,,Шаргану’’ у извођењу Центра за културу ,,Масука’’ из Велике Плане и са представом Иза Божијих леђа у извођењу Општинског аматерског позоришту ,,Бранислав Нушић’’ из Малог Црнића. У овом тексту писаћу о представи Буре барута Рачанског позоришта Културног центра ,,Радоје Домановић’’.

Редитељ Дејан Цицмиловић прави адаптацију драме Дејана Дуковског прилагођавајући га ансамблу рачанског позоришта, мења функције појединих ликова и условности појединих сцена, ствара флуидну границу између прошлости и садашњости, избацује сцену у затвору и ставља две девојке у фокус уместо два мушкарца у сцени на прекооекеанском броду. Цицмиловић је дао више простора женским ликовима у својој представи него што је то у драми Дуковског. Ликови жена у рачанској представи желе да се еманципују и да остваре своје циљеве, а не само да буду у функцији мушкараца. Редитељ у поставци представе Буре Барута креира драматургију сценског простора у којој користи три плана. У првом плану је простор гледалишта као нека врста продуженог просценијума, у другом плану је предњи део позорнице за одигравање сценских збивања, а у трећем плану је амбијент кафане у дубини позорнице. На овај начин на позорници се одвија представа у представи, односно, представа коју изводе сценски ликови за публику и госте кафане, пре прелаза на другу страну, односно у смрт. Тада могу до миле да наставе да певају хитове народне и забавне музике и хорски понављају реплику: ,,Да смо живи и здрави’’.

Буре барута почиње разбијањем конвенције да се представа гледа кроз тзв. ,,четврти зид’’. Двојица пријатеља Анђелко (Љубомир Милановић) и Мане (Дејан Димитријевић) јуре из публике за младићем Ацом (Богдан Спасић) на позорницу и разбијају условност ,,четвртог зида’’. Уплашени младић Аца бежи у своју кућу, на сигурно место, јер је управо слупао мажени и пажени Анђелков ауто. Власник аута не тражи много, само компензацију у виду што више поломљених костију починиоца. У подели улога Цицмиловић је уместо оца Благоја из текста Дуковског увео лик мајке Благице (Сузана Којадиновић). Она покушава да реши синовљев проблем на миран начин, али када Анђелко угрози његов живот, онда хладнокрвно потегне пиштољ. Сузана Којадиновић као Благица показује да нико не може без последица да угрози неприкосновеност њеног дома.

У сцени у кафани млади Ђорђе (Вукашин Грујић) и полицајац у пензији Димитрије (Зоран Стевановић), који је у инвалидским колицима имају развојну линију ликова од бриге представника младе генерације за старију, до своје супротности. Наиме, Димитрије је својевремено пребио Ђорђа, а када се овај опоравио узвратио је прекомерном употребом силе. Сума сумарум: Ђорђе не може да има децу, а Димитрије је само сенка некадашњег силника и снажног мушкарца.

Редитељ уводи драматуршко правило да се између сцена чују познате песме забавне и народне музике које делују као епилог тек завршене сцене. Такође, по потреби мења просторне одреднице сцена у односу на дидаскалије у драми Дуковског. Уместо сусрета двојице пријатеља Симона и Анђелка у кафани радњу измешта на обалу реке. На тај начин је направио контраст између мира и тишине пецања који упорно нарушавају двојица пријатеља непрекидним дијалогом. У овој сцени Немања Лугавац као Симон показује снажну сценску присутност и способност да психолошки оправда свој контрадикторни лик. Када Симон убије свог најбољег пријатеља Анђелка (Љубомир Милановић) показује се да је њихово пријатељство било доживотно, односно, до смрти једног од њих. Душан Ковачевић би рекао да оваквим пријатељима непријатељи нису потребни. У сцени која се одвија на железничкој станици Симон Немање Лугавца се понаша као да је пуштен са ланца – једноставно не уме да стане. Покушај насилног завођења девојке Ане (Ружица Топлица) платиће главом, јер путник Андреја (Радомир Раша Марисављевић) постаје убилачки настројен када га неко омета док спава.

У сцени у ноћном аутобусу Андреја (Радомир Раша Марисављевић) малтретира путнике. Међу њима су старија жена (Сузана Којадиновић), плашљиви путник Кирил (Васа Ашић) и згодна девојка Светле (Анђела Аџић) коју садистички понижава. Међутим, инверзна игра мачке и миша се наставља да тако да ће пљачкаш и насилник Андреј бити опљачкан и настрадаће када наиглед плашљиви путник Кирил покаже своје право лице. Анђела Аџић помало одсутно игра (не)намерно заводљиву Светле, коју њен момак Ђорђе (Вукашин Грујић) превентивно брани од удварача, а заправо је насилник који користи сваку згодну прилику да некога пребије. У сцени у парку насилници Димитрије (Зоран Стевановић) и Аца (Богдан Спасић) малтретирају Ђорђа и његову девојку Светле у игри мачке и миша која се преображава у своју супротност. Када Светле отпева Зајди, зајди проради успавани насилни нагон у Ђорђу који узвраћа за све оно што слабији морају да истрпе. Ова сцена је flash back који открива како је протекао први сусрет Ђорђа и Димитрија.

Цицмиловић је уместо два мушкарца – слепа путника на прекоокеанском броду из драме Дуковског креирао сцену у којој су то две девојке. Ана (Ружица Топлица) и Светле (Анђела Аџић). Оне желе тако мало, а испоставиће се тако много – да живе нормални живот. На жалост, то ће успети само једној од њих док ће друга извршити самоубиство утапањем. Ланац насиља и смрти се наставља тако што младог Кирила (Васа Ашић) убија конобар Александар (Богдан Спасић) који не подноси неумесне шале, а њега опет убије из освете Мане, пријатељ Кирила (Дејан Димитријевић). Када се Мане коначно врати из белог света са актен ташном пуном пара схватиће да није имао коме да се врати. Евдокија (Мирјана Марушић Аџић), његова дугогодишња девојка заморена од лажних обећања и дугогодишњег чекања је управо пред венчањем са другим човеком. Мане успева да поврати љубав Евдокије, али прекасно, јер је своју улогу самоубице одиграо превише верно јер се утопио у реци.

У завршном монологу Димитрије (Зоран Стевановић) схвата да се пробудио из сна, да је читав његов живот био једно велико ништа и да дочекује смрт у блаженом незнању, без могућности промене-сазнања. Ако вас ове речи Димитрија подсећају на далеки од‌јек Платонове Одбране Сократове можда сте у праву, а можда и не. Наиме, од‌јек уме да завара и да (нас) одведе на погрешан траг.

Жири 52. ФЕДРАС-а у саставу: Владимир Путник, редитељ, Милорад Дамјановић драмски уметник и Моника Ромић, драмска уметница доделио је следеће награде:

Прво место за представу у целини добила је представа Вечерња ружа Студија глуме-Театар 011 из Београда у режији Наташе Радоњић. Награда ,,Милисав Миленковић’’ за драматизацију и адаптацију текста припала је Наташи Радоњић, редитељки представе Вечерња ружа. Награду за ефектну глумачку бравуру добила је Надица Спасојевић за улогу Ружице у представи Вечерња ружа.

Признање за 2. место за представу у целини припала је Центру за културу „Масука“ из Велике Плане за представу Чудо у ,,Шаргану’’ Љубомира Симовића у режији Дејана Цицмиловића. Признање за режију је добио Дејан Цицмиловић за представу Чудо у ,,Шаргану’’ и представу Иза Божијих леђа. Јелена Стојадиновић је добила признање за женску епизодну улогу за улогу Цмиље у представи Чудо у ,,Шаргану.’’

Признање за 3. место за представу у целини припало је Општинском аматерском позоришту „Бранислав Нушић“ из Малог Црнића за представу Иза Божијих леђа Бранислава Нушића у режији Дејана Цицмиловића. Признање за избор и примену музике припало је Дејану Цицмиловићу у представи Иза Божијих леђа Бранислава Нушића у продукцији Општинског аматерског позоришта „Бранислав Нушић“ из Малог Црнића. Признање за глуму је добила Драгана Костић Милутиновић за улогу Јуле у овој представи .

Признање за ауторски приступ: адаптацију, режију и решење сценског простора додељено је Браниславу Недићу у представи Чија је ово нога Реја Кунија у продукцији „Театра 91“ из Алексинца. Ова представа је добила и признање за колективну игру, док је Срђан Стојадиновић добио признање за мушку епизодну улогу Херија Кервуда.

Признање за глуму је припало Јанку Шаркезиу за улогу Петера у представиvКовачи Милоша Николића у продукцији Ковачи Словачког позоришта ВХВ Стара Пазова, СКУД ,,Херој Јанко Чмелик’’ и Центра за културу Стара Пазова. Похвала за интеракцију са публиком у представи Филимонови Саше Стојановића у продукцији КПЦ „Божидар Митровић Шандор“ из Шилова и Српског аматерског позоришта Гњилане.

Милан Мађарев

Критички осврт на 52. ФЕДРАС Фестивал драмских аматера села Србије  је део пројекта Удружења критичара и театролога Србије под називом ,,Критичка рецепција аматерског позоришта у Србији’’ који је ове године подржало Министарство културе Србије.