Razbijanje zavere ćutanja

„Izuzeti“ Đorđa Petrovića su savremena drama fragmentarne strukture, u kojoj se tokovi radnje iz različitih vremena uzbudljivo prepliću, stvarajući mozaičku radnju, intenzivne emotivne i političke snage. Povezanost likova i događaja se postepeno razotkriva, u trilerskoj formi, i u vremenskom rasponu od sredine devedesetih godina prošlog veka, do pre nekoliko godina. Ispisuje se pripovest o dečaku koji je na rođenju ukraden od majke Slavice, koja će kasnije promeniti identet i postati ugledna hirurškinja Nevena, i čiji će se Luka naći na operacionom stolu, sa potrebom transplatacije koštane srži. Paralelno se nižu monolozi nekoliko roditelja čije su bebe pod sumnjivim okolnostima takođe nestale iz porodilišta, uz proglašenje da su mrtve, kao i linije radnje koje prate izvođenje tih kriminalnih dela, dela korumpiranih doktora i policajaca.

Rediteljka Mia Knežević ovu dramu suptilno postavlja na kamernu scenu somborskog pozorišta, u preovlađujuće realističkom, gotovo dokumentarističkom stilu, naročito u monološkim iskazima, uz publiku smeštenu veoma blizu aktera, što bitno pojačava naš doživljaj igre. U nekoliko prizora, glumci postaju konkretno i simbolički deo publike, mešaju se sa nama, gledaju nas u oči, duboko i snažno, čineći nas bitnim (sa)učesnicima. Scenski prostor, koji u osnovi predstavlja bolnicu, vrlo je upečatljivo rešen, u prvom planu je čekaonica, a u drugom odvojena prostorija, nekakva zastakljena kancelarija, gde se odvijaju i sumnjive radnje, uz specifičnu akustiku. Glasovi glumaca postaju neobično plastificirani u tom zatvorenom prostoru, što stvara intrigantno dejstvo (scenograf Daniela Dimitrovska, kostimograf Biljana Grgur). Delikatna, minimalistička muzika kompozitora Branka Džinovića efektno ističe napetost, sa jedne strane, dok na drugoj naglašava tanana emotivnaznačenja, dubinske potrese roditelja nestale dece.

Glumci igraju psihološki istinito, gradeći skladnu celinu, jedan taman odraz ljudske i sistemske truleži, zloupotrebe položaja, nametanja laži kao istina, izrastao na tlu alavosti za novcem koja brutalno gazi svaku saosećajnost, i stvaraju likove za koje bi Aristotel možda rekao da nisu stvarno ljudi, jer biti čovek znači biti sačovek. Ninoslav Đorđević upečatljivo igra opakog i drčnog Gorana, ginekologa koji je glavna karika u lancu trgovine bebama, sugestivno predstavlja užasnost njegove hladnoće, nonšalantnosti u otimanju novorođenčadi od roditelja. On postaje svojevrstan simbol nakaradnosti društvenog ugleda, u moralno skršenom (našem) društvu, gde kriminalci postaju vođe, uz pravilo „što gori to bolji“. Miloš Lazić je takođe uverljiv u ulozi Mitra, posrednika između doktora i policajca, jednog sirovog i bahatog nasilnika koji bez skrupula štiti taj jezivi biznis, ali u isto vreme nastoji da se opravda, smatrajući da je to samo posao koji prehranjuje njegovu porodicu. David Tasić Daf je policajac Njegovan, vešt i iskusan u korupciji, već porazno podrazumevajućoj u sistemu. Danka (Ivana V. Jovanović) je njegova ćerka koja je prihvatila ukradenu bebu, bez mnogo propitivanja njenog porekla, dobrostojeća i često bezobzirna žena navikla da joj novac otvara sve puteve, ali je i istinski, duboko potresena zbog ugroženosti života usvojenog sina Drena, potencijalnog donora koštane srži Luki.

Ana Rudakijević izražajno u odmerenosti igra Nevenu, nekadašnju Slavicu (Danica Grubački), opravdano podeljenu na dve glumice, u rešenju koje izlazi iz realističkih okvira, stvarajući izazovnu scensku začudnost. Nemanja Bakić predstavlja Neveninog muža Igora, doktora koji je pokušao da preseče puteve kriminala, gubeći ipak svoju nevinost, što ga čini takođe verodostojnim likom, zbog složenosti, istinitih protivurečnosti. Dragana Šuša, Aleksandar Ristoski, Milijana Makević Mirkov, uz Danicu Grubački, igraju više likova, od bolničkog osoblja do roditelja otetih beba, upotpunjujući mozaičko tkivo ove uzbudljive žanrovske predstave koja donosi i jasan protest protiv sistemskog zla. „Izuzeti“ diskretno ukazuju na potrebu za razbijanjem zavere ćutanja društva koje skoro potpuno zanemaruje čoveka. Zaslepljeni profitom, umreženi ljudi na pozicijama moći gaze preko ljudi koji postaju uznemirujuće nebitni, kolateralna šteta o kojoj se par dana govori, a zatim uglavnom zaboravi. Predstave poput ove glasno ističu ono što se ne sme nikada zaboraviti, jer je zaboravljanje vid pomirenja sa pandemijom beščašća.

Ana Tasić

Izvor: Politika

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture.