Šamarčina malograđanstvu

Predstava “Vitezovi lake male” počinje prepoznatljivo urbanovski. Na pustu scenu stupaju glumci, Andrea Verebeš, Blanka Horvat, Boris Kučov, David Buboš, Dina Dedović Tomić, Gabor Mesaroš i Timea Filep, koji se žale na njihov potlačen položaj u pozorištu “Kostolanji Deže”, i na bezgraničnu rediteljsku torturu. Reč je o motivu koji Urbana upadljivo zanima u nizu poslednjih produkcija, od “Dogvila”, preko “Fakulteta za pozorišnog gledaoca”, do “Kapitala”, “Gogolanda”, “M.I.R.E.” i drugih. Može se reći da je ova tema u njegovoj najnovijoj predstavi postavljena u radikalnom, autoparodičnom obliku, u jednoj pseudo-opereti, delu drugačijem od svega što je on do sada uradio, ali ipak, i dalje, vrlo urbanovskom.

Sam reditelj, kao dramski lik, stupa na scenu, u spektakularno smešnom, karikaturalnom tumačenju glumca Borisa Kučova. Teatralizovano fizički izmenjen, Kučov prenaglašenim pokretima imitira Urbana koji teroriše glumce bez milosti, tera ih da se skidaju do gole kože, da se izlažu i predaju do kraja. Ova scena je efektno ironično rešena tako što izvođači oblače kostime-trikoe sa oslikanim nagim telima, pokazujući eksplicitno ispunjavanje želja reditelju. U drugoj sceni se putem video snimka uključuju glumci koji su nekada bili u Urbanovom ansamblu, Imre Elek Mikeš, Arpad Mesaroš, Marta Bereš, takođe vrlo duhovito i provokativno objašnjavajući zašto su napustili pozorište “Kostolanji”. Ovi i drugi prizori su autoironičan i zaista efektan uvod u predstavu u predstavi, raskošnu operetu koju će izvesti pobunjeni glumci “Kostolanjija”.

Do tada tamnu i praznu scenu    zamenjuju oslikana platna na kojima se vide ironično idilični prizori fontane, bujnog drveta, kao i srndaća u  skakutanju, dok glumce u svakodnevnoj odeći zamenjuju junakinje i junaci u glamuroznim haljinama i uniformama (kostimograf Marina Sremac). Muški likovi u ovoj razigranoj kvazi-opereti koja se zatim prostire, bore se za naklonost dama, ali se i žale zbog nevernih supruga. Ipak, vrlo brzo će se ukazati da ni ova predstava u predstavi nije baš standardna opereta, naprotiv. Na Urbanovoj pozornici se, naravno, odvija neprestana dekonstrukcija žanrovskih obrazaca, kroz uvođenje scena sa eskplicitnim seksualnim sadržajem. Idealizovane pripovesti u žanru, umivene ljubavne zavrzlame i patnje, ovde se razaraju kroz provokativne opise, bez dlake na jeziku. Takvi postupci imaju subverzivan smisao, ruše pravila žanra tražeći značenja iza pojavnosti, gde otkrivaju plitkost žanrovskih dela. Glumci, između ostalog, horski izvode dve mađarske narodne pesme, što tumačimo kao platformu istraživanja nacionalnog (mađarskog) identiteta (u predstavi inače ima petnaest songova, od kojih je deset originalno). Putem dekontekstualizacije tih narodnih pesama, koju obezbeđuje ironično pozorište u pozorištu, problematizuje se i kult tradicije, traži se njen smisao iza fasade.

Neobično vredna predstava “Vitezovi lake male” odražava želju za proučavanjem društvenog značaja pozorišta uopšte, ali i specifičnog, nekonvencionalnog statusa teatra “Kostolanji Deže” u Subotici i Srbiji. Ona pokazuje Urbanovu potrebu da preispita svoj rad i da dublje sagleda značenja kritika njegovih predstava, primedbi na račun provokativnosti, nagih tela na sceni itd. Te kritike bi danas trebalo da budu bespredmetne, imajući u vidu da je ta vrsta sloboda u izvođačkim umetnostima osvojena još šezdesetih godina prošlog veka, ali njihovo očigledno postojanje zapravo potvrđuje neophodnost ovakvih predstava, šamarčina malograđanstvu i dvostrukom moralu.

“Vitezovi lake male”, takođe, implicitno traže razmatranje funkcija pozorišta. Jedan od argumenata pobunjenih glumaca koji žele da igraju u vedrim i blistavim predstavama je da publiku ne treba “mučiti” teškim temama, jer je ona dovoljno namučena u životu. Da li zaista pozorište treba publici da otvori prostor zaborava, kroz zabavu i eskapizam, ili da joj da mogućnost nekakve vrednije spoznaje, kroz (možda mučan) obračun sa stvarnošću?

Svaki gledalac, naravno, ima pravo na lični izbor, dok na pozorišnoj mapi jedne zemlje nedvosmisleno treba da, cedungovski, cveta hiljadu cvetova.

Ali, najvrednija pozorišna dela su najvrednija zbog višeslojnosti, zato što u sebi uspevaju da pomire te dve krajnosti, beg i optimizam, sa tmurnijim ogledalom stvarnosti. Takva je, bez sumnje, predstava “Vitezovi lake male”, koja u formi raspevanih, uzbudljivih i šljokičastih prizora istovremeno izaziva i suočavanja sa važnim istinama.

Ana Tasić

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.