RADIO ŠABAC

Legendarni Radio Šabac! Ne verujem da mlađi slušaoci uopšte znaju o čemu se radi, i samoj mi je iz sećanja otišlo to medijsko čudo socijalističke Jugoslavije sa prvim uplivima kapitala, ali kapitala koji je išao u džepove samih zaposlenih, dospevši da poradi i na dobrobiti lokalne zajednice.

Tada se o tome malo razmišljalo. Radio koji se proslavio željama i čestitkama slušalaca, uz obilje narodnjaka, gledao se isključivo kroz taj fokus – jedni sa obožavanjem, drugi sa gnušanjem. Ali verujte, nije bilo osobe da nije znala za Radio Šabac.

Osnovan 20. decembra 1969. od strane Skupštine opštine Šabac, svojim pozdravima i čestitkama probija zvučni medijski zid. Postalo je pitanje prestiža što poetskije čestitati prijateljima i rodbini venčanje, rođenje deteta, stavljanje kuće pod krov, rođenje teleta, kupovinu traktora, odlazak u vojsku, pa i razvod. Pravi prodor pop kulture u socijalistički realizam, ali na balkanski način.

O svemu ovome dokumentaristički, duhovito beskrajno, povremeno sentimentalno, pa autoironično, govori Olga Dimitrijević. Autoironično, jer govori u ime Radio Šapca, kroz grupnu igru osmoro glumaca. Kao jedno telo sa osam glava, ispred zavese, skačući povremeno u publiku, pevajući i igrajući, oni izmenjuju brze informacije, podatke vezane za jednu ustanovu, za jedno vreme, kada je razvoj bio ne samo moguć, već se i ostvarivao. Povremeno esejistički ton i ozbiljno dokumentaristički, (jer Olga se opsesivno bavi temom narodne muzike, koliko i socijalističkim nasleđem) bivaju brzo zamenjeni čivijaškim finim humorom, koji ne štedi nikoga, pa ni samog sebe. Ali podaci su zlata vredni, kao podsećanje da je normalan život postojao na ovim prostorima, da se radilo i zarađivalo, da su političke zajednice i radne organizacije mislile o opštem dobru, pa za novi predajnik (koji tako šarmantno igra Miloš Vojnović) svaka od tih institucija i fabrika izdvaja potrebne sume. Pa se otvara pitanje tekstom – kad je radio privatizovan, je li tim silnim fabrikama vraćen njihov udeo u njegovom razvoju. I onda počinje strašna prozivka, u kojoj danas mrtve fabrike odgovaraju sa ”nije tu”.

U drugom delu predstave, gde se rediteljski pristup na rez menja, publika, zajedno sa glumcima, prelazi iza zavese, u prostornu instalaciju sa različitim elementima životne svakodnevice sedamdesetih godina, što je osmislila Zoja Erdeljan. U tim različitim prostorima, bilo privatnim ili javnim, glumci pantomimski donose isečke života radijske publike, pažljivo režirane, dok u fonu ide zvučna kulisa, koju Anja Đorđević maestralno veze od različitih radijskih zvukova, muzičkih i rečeničnih fragmenata. Uz radio program, mirne dane socijalističkog sumraka smenjuju osamdesete pune strepnje, pa devedesete pune užasa. I dalje bez reči, uz pomoć zvuka kao i precciznog pokreta autora Igora Koruge. Sve je jasno šta se zbilo u vremenu rata, još jasnije u vremenu tranzicijske privatizacije, odnosno pljačke. Pa za kraj, pesmom i rečima, glumci u svoje ime – jer Radio Šabac više ne postoji – publici i sebi žele neke bolje stvari. Čije je ostvarenje vrlo upitno. Ono što nije upitno je – ljubav. I to je Olgina poruka. Kad te svet, država, društvo iznevere – ostaje ljubav.

Šabačkom pozorištu ovom prilikom čestitam na izvanrednoj, drugačijoj, toploj, duhovitoj i opominjućoj predstavi, nekom muzikom koju ćete uskoro čuti, predstavi posle koje se niko neće pitati zašto Olga Dimitrijević, osim što piše, i režira.

A tek glumci! Namerno sam ih ostavila za kraj, da njihovim imenima zaokružimo priču: Sonja Milojević, Deana Kostić, Olivera Guconić, Slađana Pajčić, Siniša Maksimović, Vladimir Milojević, Dušan Simić i već pomenuti Miloš Vojnović.

Sanja Glovacki

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.