Ono što, pre svega, omogućava takvu aktuelnost i provokativnost jeste samosvestan i kritičan stav Hubača-reditelja prema Hubaču-piscu. Naime, komad „Bliži nebu“ je, s jedne strane, naturalističko-poetska povest o pacijentima provincijske, u planini zabačene neuropsihijatrijske klinike (ili, narodski rečeno, ludnice), to jest, o ljudima i ženama koji su potisnuti na društvenu i psihološku marginu – ili su sami sebe osudili na nju. S druge strane, „ludilo“ o kojem je ovde reč samo u manjoj meri proizilazi  iz zabluda, opsesija i poroka pojedinih protagonista – autodestruktivnosti alkoholisanog učitelja Guteta, romantično-nasilnog mačizma nezaposlenog Roma Trajčeta, ili fantazije sitnog bundžije Prokića o identitetu „superšpijuna“.  Utisku ludila, ali i efektu tragikomične „pomerenosti“ presudno doprinosi način na koji pisac uspeva da dočara jedinstvenu – i postepeno sve groteskniju – atmosferu opšte osujećenosti. A samo u takvoj atmosferi je moguće da, podlegavši ubeđivanjima poslednjeg pridošlog pacijenta, tajanstvenog profesora Čortarevića, žitelji klinike odluče da pribegnu nasilnom bekstvu, kako bi se osvetili svima onima za koje su uvereni da su im upropastili život.

Razumljivo je da su, u razdoblju praizvedbe komada „Bliže“, kao i u nekim narednim scenskim postavkama,  reference na turbulentnu stvarnost sa razmeđe stoleća pravljene na dva načina: s jedne strane, naglašavanjem  bizarne atraktivnosti likova – kao sastavnih činilaca jedneg ipak stilizovane „mikro-slike“ društva; s druge strane, oslanjanjem na efektnu, iako uopštenu metaforu o profesoru Čortareviću kao lažnom Spasitelju, to jest Mefistu. Svestan protoka poetičkog, ali i istorijskog vremena, Hubač je u rediteljskom čitanju sopstvenog komada pošao upravo od pomenutog fenomena osujećenosti – ispravno uočavajući da ovo raspoloženje protagonista drame, predstavlja,  ujedno, i raspoloženje koje dominira našom današnjom društvenom situacijom. Takva autorska osnova scenske interpretacije omogućila je Hubaču ponajpre pomeranje žanrovskog težišta. U zaječarskom uprizorenju, drama „Bliže“ tek u tragovima zadržava odlike poetskog naturalizma – kako u oblikovanju likova, tako i u dinamici radnje. Umesto toga, reditelj Hubač nam predočava, unutar funkcionalnog, skoro minimalističkog ambijenta, scenski narativ prožet potmulom, više zloslutnom nego tragikomičnom agresivnošću. Nosioci tog narativa su nesigurni, histerični, nasilni, sopstvenim slabostima zaokupljeni i zaslepljeni likovi, za koje se čini da svakog trenutka mogu da pribegnu destrukciji, ili samouništenju. Najzad, u takvom rasporedu, čak i figura lažnog Spasitelja nije nikakav odlučujući činilac, niti fatum: Veliki Vođa je, kako sugeriše Hubačeva postavka Čortarevića, u najboljem samo „vlažna projekcija“ naših ličnih i kolektivnih manija i podlosti. Rečju,  Hubačeva režija  zaobilaznim, tek prividno „žanrovskim“ prekomponovanjem postojećih dramskih akcenata pretvara poetsku predodžbu jednog bizarnog sveta marginalaca u sumornu fresku naše središnje društvene truleži. Većinu elemenata takve freske glumački ansambl zaječarskog pozorišta je realizovao sa disciplinom i primernom ubedljivošću. Najujednačeniji je doprinos Zorana Karajića, koji, kao učitelj Dragutin Jović-Gute, pored lakoće i izražajne raznovrsnosti demonstrira i par žanrovski samosvesnih bravura. Pored njega, istakli su se Viktorija Arsić, koja je donela  decentnu ravnotežu osećajnosti i cinične rezignacije tumačeći lik Avdike, kao i Gabrijel Bećarević, precizno i diskretno realizujući lik telesno i mentalno obogaljenog Bojana Operacije.