“Tri sestre”
prema motivima drame Antona Pavloviča Čehova, dramaturgija Kornelija Goli, režija Zoltan Puškaš, pozorište "Deže Kostolanji", Subotica
Čekanje početka novog života
Polazeći od Čehovljeve “Tri sestre”, drame bez mnogo dešavanja, komada koji odražava stanje obamrlosti junakinja koje vape za životom i odlaskom iz provincije, autori predstave u subotičkom pozorištu “Deže Kostolanji” izoštravaju temu čekanja. Može se reći da ona naročito otelotvoruje Mejerholjdovo mišljenje da je Čehov stvorio “pozorište duševnih stanja”, ali i da je anticipirao teatar apsurda Semjuela Beketa. Dramaturškinja Kornelija Goli i reditelj Zoltan Puškaš u prvom delu protagonistkinje smeštaju na stilizovane ljuljaške, gde su umrtvljene skoro kao oni Beketovi nesrećnici iz “Srećnih dana”, zakopani u zemlju. Taj prizor bespomoćne otupelosti gorko je izražajna metafora sadašnjeg sveta u globalnom stanju čekanja, sveta koji ima prošlost, dok je sadašnjost na aparatima za preživljavanje, a budućnost obavijena maglom. Ova vredna, melanholična, groteskno komična i istovremeno tragična predstava nas podseća da su dela Čehova savršena pratnja našeg vremena – dramske elegije beznađa, ali i nade koja stidljivo izbija sa upornim probijanjem života.
Puškaševe tri sestre su transrodne osobe, rođene u telima muškaraca, sa osećanjima da su žene, odnosno sa željom da budu žene. Pripadnost toj manjinskoj grupi, jedno je od novougrađenih značenja, koje pojačava doživljaj tragičnosti, između ostalog zbog ambivalentne surovosti muškaraca, povodom nekonvencionalne seksualnosti. Sestre se osećaju kao otpadnice u svetu koji ih se najčešće gnuša, ili tretira kao cirkusko čudo, zbog čega još dublje tonu u ponore alkoholnog raja/pakla. Otupljavanje osećanja putem celodnevnog ispijanja vina u ovoj predstavi je u prvom planu, kao da su sestre ispale iz svetova Bukovskog.
Glumci Gabor Mesaroš (Olga), Boris Kučov (Maša) i David Buboš (Irina) stilizovano predstavljaju ove junakinje, ili anti-junakinje, u stanju krajnje istrošenosti, skrhane i strahom od starenja. Isto obučene, u elegantne pantalone i žakete (kostim i scenografija Zoltan Puškaš), one zamišljaju novi, bolji život u budućnosti, ali nisu u stanju da se pokrenu prema njemu. Kao što je Rejmond Vilijams zapisao, Čehovljevi likovi celu noć razgovaraju o potrebi za revolucijom, da bi se ujutru probudili suviše umorni da bilo šta učine.
U poslednjem delu ove kratke, jednosatne predstave čija je radnja očišćena od svih sporednih niti događaja iz polazne drame, likova braća, muževa, poznanika, gde samo njih tri postoje na sceni posutoj belim kamenčićima, sestre napuštaju položaj statičnosti, prepuštajući se fantazijama o promenama. Ove scene su maštovito ostvarene igrom sa kolicima za cement, u kojima se voze, odmaraju, divljaju, što je vizuelno upečatljivo i simbolički podsticajno.
Radnja se završava na mestu početka, u statičnim ljuljaškama, gde se sestre vraćaju, nakon ceremonijalnog, simboličkog presvlačenja u duge crne haljine, sa lutkama-bebama u naručjima, pomirene sa životom koji sledi. Tužan i dirljiv kraj predstave, autentično Čehovljev, oživljava ideje o misterijama patnje i hrišćanskog smisla, dokazujući piščev humanizam, veru u čoveka i opravdanje za (ne)isplakane suze. Iako je dramatičar bola, Čehov isijava “svetlost jevanđelja” (Boris Zajcev), sigurnost u dolazak vremena koje će doneti spokoj, radost i razumevanje puteva (ne)sreće.
Ana Tasić
Foto Edvard Molnar
Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.